- Ulazimo u postrecesioni period koji može biti izazovniji i teži od perioda recesije. U vreme recesije borili smo se da očuvamo ekonomski život, da smanjimo propadanje koje je rezultat velikog smanjenja tražnje na globalnom svetskom tržištu, a sada se suočavamo sa činjenicom da smo u postrecesioni period ušli sa relativno niskom kupovnom moći stanovništva, što znači niskom domaćom tražnjom. U ovom trenutku naša privreda funkcioniše isključivo tako što je vezana za tražnju iz inostranstva, što je dobro sa makroekonomskog i teorijskog stanovišta jer nas prisiljava na restrukturiranje privrede i na promenu ekonomskog modela gde izvoz treba da bude glavni generator privrednog rasta na dugi rok. Taj dugi rok, međutim, treba dočekati – kađe potpredsednik Vlade i ministar ekonomije Mlađan Dinkić.
U razgovoru koji je bio fokusiran na načine izlaska iz krize, ali tako da svima bude bolje i u stvarnosti, a ne samo statistički, ministar Dinkić je ostao pri opredeljenju da je snaženje domaće tražnje i uvećanje kupovne moći put kojim će se ići da bi se osnažila celokupna ekonomija, sve do njenog oporavka i novog modela privrednog rasta. Država će se pojavljivati kao investitor i korekttiv tržišta, što uključuje intervencije u sektorima kojima je potrebna podrška u tom prelaznom periodu. Prvi koraci, međutim, biće podrška jačanju kupovne moći.
- Neposredno trpimo ozbiljne socijalne pritiske zbog pada kupovne moći. Činjenica da je industrijska proizvodnja porasla u januaru 3,7 odsto je ohrabrujuća, ali je zabrinjavajuće da još uvek imamo pad u građevinarstvu više od 10 odsto i pad u trgovini oko sedam odsto što samo pokazuje nisku kupovnu moć stanovništva. Ekonomska politika bi u prvom planu trebalo da ima restruktuiranje privrede i snaženje izvozno orijentisane privrede privlačenjem direktnih stranih investicija, poput Fijatove. Treba nam još takvih investicija. S druge strane, moramo na srednji rok da ojačamo domaću tražnju, jer je ona bitna za čitav niz grana, od građevinarstva do infrastrukture. Planiramo da već od proleća počnemo ozbiljne infrastrukturne radove. Počeće radovi na autoputu Horgoš-Novi Sad koji će konačno biti završen u potpunosti. Tu će ozbiljna sredstva ići građevinskim firmama. Niskogradnja će time biti podstaknuta. Radovi na Koridoru 10 na jugu Srbije počeće na proleće. Bitno je da što pre aktiviramo i visokogradnju jer bi industrija visoke gradnje, bez državne podrške, bila sigurno u krizi naredne tri godine. Nemoguće je to pokrenuti bez velike podrške države. Zato će država zajedno sa bankama finansirati izgradnju različitih tipova stanova kako bi pomogla građevinarstvu koje je trenutno u najtežoj situaciji od svih privrednih grana u Srbiji – kaže naš sagovornik.
Kako ćete objasniti to angažovanje države?
U vladi smo apsolutno svesni neophodnosti prelaska na novi model privrednog rasta, ali pitanje je šta uraditi dok taj novi model rasta ne počne da daje rezultate, odnosno kako napraviti socijalnu održivost prelaska na novi model. To je pitanje koje, na žalost, mnoge moje kolege, teoretičari i profesori zanemaruju, jer gledaju sve sa teorijske strane, ne gledaju praksu. Jedna stvar je šta je ekonomski optimalno, a druga je šta je praktično podnošljivo za stanovništvo, imajući u vidu da nemamo ni vremena, ni prostora za bilo kakve eksperimente. Ja lično zalažem se za novi model, ali u tranzicionom periodu moramo primenjivati mere koje će ojačati i standard stanovništva, kako bi ono izdržalo do trenutka kada će nove mere da daju rezultate. Fijatova investicija daće pune efekte tek u 2012-13, kada će se izvoziti 200.000 automobila iz Srbije, kada će Srbija imati milijardu i po evra prihoda od samo jedne svoje fabrike. Mnogi investitori upravo sada kupuju fabrike koje su u stečaju i organizovaće proizvodnju, zaposliti ljude, ali će i ti efekti da se vide u punom obimu tek za godinu-dve. Šta da radi stanovništvo do tada? To je pitanje na koje kreator ekonomske politike mora da da odgovor, ukoliko želi da bude ozbiljan. Stoga je potrebno osmisliti poseban paket mera za poboljšanje kupovne moći stanovništva u kratkom roku, do momenta dok se ne steknu uslovi za povećanje plata i penzija. S povećanjem plata i penzija da ne smemo čekati dalje od septembra. To povećanje plata mora biti umereno i u skladu sa mogućnostima privrede. Verujem da će ove godine privredni rast biti viši od onoga koji je prognozirao MMF. MMF je, doduše, podigao procenu. Sada je na dva odsto, a verujem da će biti viši. Da bi taj rast bio održiv, potrebno je da se zasniva na restruktuiranju privrede i na izvozu, ali i na podršci građana.
Vaš predlog o povećanju plata primljen je, da ne kažemo bez oduševljenja, ali i bez velike podrške, čak i od stručne javnosti. U čemu se nalazi ključ tog nerazumevanja?
Jedan deo stručne javnosti gleda samo brojeve i rukovodi se čistom ekonomskom teorijom. Praksa je, međutim, daleko drugačija od statistike i od čistih ekonomskih modela. Veliki broj građana, posebno onih koji su van Beograda, danas jako teško živi. Jedan deo ljudi nema posla, a stopa nezaposlenosti se povećala usled recesije za oko dva odsto, sa 15 na 17 procenata. Oni nemaju vremena da čekaju. Zato moramo da imamo ekonomski održivu politiku, koja bi omogućila da se novi ekonomski model uopšte ostvari i da rezultate. Postoji opasnost da zbog teškoća, velikog pada životnog standarda i usled ekonomske krize stanovništvo ne bude spremno da podrži nastavak reformi i prelazak na novi model privrednog rasta. Zbog toga moramo da vodimo mudru ekonomsku politiku koja će suštinski da se zasniva na svemu onome što inače moje kolege teoretičari predlažu. Ja sam takođe za to, ali da bismo dočekali taj model, mora da postoji podrška stanovništva.
Bili ste u Kuršumliji, Kragujevcu i na mestima na kojima nisu bile u pitanju ceremonije, nego ozbiljni problemi. Koliko to suočavanje gradi celu sliku o potrebmoj ekonomskoj politici?
Ceremonije ne pokreću napredak bilo koje zemlje, već rad i suočavanje sa problemima. Ja nikad nisam bežao od problema, što mi nije donosilo političku korist. Naprotiv. Ali, zato sam lično zadovoljan što znam da sam mnoge probleme rešio. Istovremeno, svestan sam činjenice da kad se neki problem reši, o njemu se više ne govori. Meni zadovoljstvo ne predstavljaju ceremonije, već pomicanje stvari napred od najmanjih ka najvišim. Sada se nalazimo na novoj prekretnici. Rešili smo sve velike, krupne ideološko-političke probleme. Većina stanovništva podržava ulazak Srbije u Evropsku uniju, većina stanovništva shvata da tržišna ekonomija ima apsolutnu prednost, ali s druge strane postoji veliki broj ljudi koji smatra da bi povratak u administrativnu državnu privredu značio boljitak. Taj broj raste. Sigurno da je mešoviti model taj koji je primeren za Srbiju. Tržište samo ne može da reši neke probleme. Ako bismo u građevinarstvu sve prepustili tržištu, ako ne bi država bila glavni investitor u uslovima krize, svi bi propali. Isto važi i za izgradnju puteva kao i za mnoge fabrike. Da nismo kupovali vagone za srpsku železnicu, zatvorili bismo 10.000 radnih mesta u Srbiji. Nije nam, naravno, ideja da samo vlada kupuje vagone za železnicu, nego da osposobimo firme da nađu strateške partnere kako bi mogli ti vagoni da se izvoze. Na putu smo da uspemo u još jednom slučaju. To je subotička fabrika vagona Bratstvo. Takođe rešavamo i Elektroraču koja je prošle godine podržavljena, ali sada je u postupku prodaja njene imovine. Za tu fabriku je zainteresovana prva južnokorejska kompanija koja želi da investira u Srbiji, da proizvodi kablove i tamo uposli hiljadu ljudi. Rešavaćemo tako slučaj po slučaj. Ne sumnjam da ćemo uspeti da restrukturiramo privredu, ali to zahteva vreme: dok se tender raspiše, dok se ne pokrene proizvodnja, završi investicija, sve to dovede do većeg izvoza – prođe vreme, a ljudi u međuvremenu moraju da žive.
Povećanje tražnje će se u jednom trenutku sudariti sa kreditnim ograničenjima, tj. ograničenjem kreditnih sredstava koja su na raspolaganju u bankama. Budući da su finansijske institucije bili glavni pokretači rasta u celoj istočnoj Evropi, pa i kod nas, kako će se bankarski sektor privući da bude subjekat tog novog privrednog rasta?
Na nekoliko načina: mi u uslovima ove recesione i postrecesione situacije subvencionišemo kredite banaka. Moraćemo to da nastavimo tokom ove godine i uvešćemo čak jedan novi program. Imajući u vidu da su banke u Srbiji neokrznute prošle kroz ovu krizu, sve će zavisiti od ambijenta. Ako budemo privlačili strane direktne investitore jer smo mnogo konkurentniji od zemalja u okruženju i zato oni dolaze sada u Srbiju, sigurno je da će banke podržati takve projekte. Centralna banka i Ministarstvo finansija treba da destimulišu plasiranje novca banaka u državne hartije od vrednosti kako bi ih indirektno naterali da više razmišljaju o privredi.
Kakva je vaša projekcija, gde treba da budemo na kraju ove godine?
Ova, 2010. biće teška zbog smanjenog životnog standarda. U ovoj godini potrebno je da obavimo strukturne promene u privredi koje će nam omogućiti novi model privrednog rasta zasnovan na izvozu, da privučemo strane investitore koji će zaposliti ljude i dati efekte u izvozu u narednim godinama, ali s druge strane da obezbedimo podršku građana i socijalnu izdrživost takvog modela kako bi konačno 2011. bila bolja.
Uslovi za izlazak iz recesije
Na čemu će se zasnivati Vaše mere za izlazak iz recesije ?
Mere za umanjenje negativnih efekata krize koje smo preduzeli prošle godine nisu je, naravno, rešili ali su je značajno ublažili. Obezbedili smo preko subvencionisanih kredita solidnu likvidnost u privredi u poređenju sa drugim zemljama u regionu. Nastavili smo taj program, ali vidimo da nam je u ovom trenutku najveći problem niska kupovna moć građana. Veliko je pitanje da li građani mogu izdržati da im plate budu zamrznute još godinu dana, jer bi to teorijski verovatno bilo najispravnije, ali ako je to neostvarivo, teorija je besmislena. Tu je tačka nerazumevanja između mene i nekih teoretičara. Poput njih i ja mislim da je to teorijski odlično rešenje. Zamislite da narednih 20 godina Srbija drži zamrznute plate? To bi bilo teorijski racionalno, ali ne i ekonomski jer bi ljudi i radna snaga stradali. Krajnje je vreme da Srbija poveća unutrašnju potrošnju. To, naravno, mora da se uradi odmereno. Nije dobro što smo prošle godine u budžetu uštedeli 12 milijardi dinara. Taj novac je mogao da završi u nekim projektima, da obezbedi posao nekim ljudima. Imali smo manji budžetski deficit od projektovanog, ali nisam siguran da je to sada najvažnije. Najvažnije da povećamo domaću tražnju, da povećamo zaposlenost i u tom smislu ću i davati predloge mojim kolegama u vladi. Recept za oporavak iz recesije, po mom mišljenju je sledeći: paralelno prelaziti na novi model ekonomskog rasta zasnovanom na izvozu preko privlačenja stranih direktnih investicija i smanjivanja birokratije, a s druge strane, izdržati tranzicioni period primenjujući privremene mere za povećanje kupovne moći građana. Te mere ću predložiti u narednih mesec dana, uz odmrzavanje plata, a nakon izvesnog vremena i penzija, u meri u kojoj je to realno moguće. U to ulaze i daleko veće javne investicije od onih koje smo do sada imali. Sve to treba da dovede do efikasnije upotrebe, inače ozbiljnog, budžetskog novca koji nam za to stoji na raspolaganju. Pare nam nisu problem. Najveća ograničenja su loša organizacija, neefikasnost i nedostatak znanja u projektovanju velikih infrastrukturnih projekata. Ako uspemo da smanjimo birokratiju, da privučemo direktne investicije i povećamo izvoz, da izdržimo do tih rezultata tako što ćemo povećati kupovnu moć i domaću tražnju i time ubrzati oporavak i pojačamo javne investicije - to su tri dovoljna uslova da Srbija izađe iz postrecesionog perioda.
Danas (Srbija posle krize), 9. mart 2010.