Govor šefice poslaničke grupe i potpredsednice G17 PLUS Suzane Grubješić na sednici Skupštine Srbije posvećenoj mišljenju Međunarodnog suda pravde o Kosovu i narednim koracima Srbije u odbrani suvereniteta i teritorijalnog integriteta.
Još od jeseni 2008. godine Međunarodni sud pravde je proučavao da li je deklaracija kosovske Skupštine kojom se Kosovo proglašava nezavisnom državom u skladu s međunarodnim pravom. Epilog tog skoro dvogodišnjeg proučavanja čuli smo u četvrtak, 22. jula - ta deklaracija ne krši norme međunarodnog prava. Mi smo ovde u Narodnoj skupštini tu deklaraciju dan nakon njenog donošenja proglasili nevažećom i tako potvrdili odluku Vlade Republike Srbije kojom se poništavaju svi akti i sve radnje kojima privremeni organi samouprave na Kosovu proglašavaju jednostranu nezavisnost.
Mišljenje Suda je, bez obzira na jezičke i pravne akrobacije, nepovoljno za Srbiju. Izjašnjavanje na kraju jednoipočasovnog obrazlaganja to potvrđuje – 10:4 u korist stava da deklaracija o jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom. Tačno je da Sud nije dao odgovor na suštinsko pitanje legalnosti prava na secesiju kosovskih Albanaca i da nije legitimisao etnički motivisan pokuštaj otcepljenja Kosova i Metohije, ali to isto tako ne znači da mišljenje Suda nije važno i da neće imati posledica na međunarodni položaj Srbije. S druge strane, to nije presuda ni odluka, već savetodavno mišljenje. Važno, značajno, ali ipak neobavezujuće. Mišljenje Suda ne obavezuje ni Generalnu skupštinu Ujedinjenih nacija. Nije rečeno da su Albanci bili u pravu kad su doneli deklaraciju o nezavisnosti.
Nije nam mišljenje Suda otelo Kosovo i Metohiju ili oduzelo pravo da nastavimo sa političkom i diplomatskom borbom za očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta zemlje, ali nas je sve podsetilo na to da je međunarodno pravo promenljiva kategorija i izraz konsenzusa moćnih, te da, kao takvo, redovno gubi od politike. Sud nije zalazio u traženje odgovora na teška pitanja: šta je važnije i jače – da li pravo na samoopredeljenje ili pravo na odbranu integriteta. Ali, izrečeno mišljenje može da postane opravdanje i ohrabrenje onima koji se u raznim delovima sveta bore za otcepljenje. Ma koliko se neki trudili da ga tako predstave, Kosovo nije jedinstven slučaj, već samo jedan u nizu presedana.
Pitanje je šta dalje, šta nam je činiti? Da li smo u stanju da ovde, u Narodnoj skupštini, pokrenemo odgovornu političku raspravu? Osim likovanja, pravdanja, traženja krivca i pametovanja, šta mi to danas u stvari želimo da saopštimo? Možemo li da izađemo iz svojih stranačkih rovova i pošteno odgovorimo na pitanje – koliko nas uopšte interesuje Kosovo i Metohija, koliko nas interesuju ljudi koji su ostali da žive dole uprkos svemu? Šta možemo da im ponudimo osim parola i raznorodnih političkih stavova?
Prošlo je 11 godina otkad su NATO i UN stavili Kosovo i Metohiju pod svoju kontrolu. Za to vreme nisu uspeli da od Kosova stvore multietničko društvo, niti da uspostave vladavinu prava. Na Kosovu i Metohiji živi većinsko stanovništvo koje je naraštajima naučilo da u srpskim vlastima vidi krvnog neprijatelja, a da na Srbe gleda kao na strani element koji treba da bude iseljen čim se ukaže mogućnost. Slično je stanje i sa odnosom Srba na Kosovu i Metohiji prema Albancima. Jasno je da modeli kohabitacije ovde nisu primenljivi u neposrednoj budućnosti. Jasno je da osim zahteva za simboličkom suverenošću, moramo da otvorimo i put za traženje novih rešenja. Put koji će voditi do krajnjeg cilja – istorijskog kompromisa i pomirenja srpskog i albanskog naroda.
Savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde ne obavezuje Generalnu skupštinu UN i stoga su napori da se u Generalnoj skupštini potraži rešenje prihvatljivo za Srbiju sasvim opravdani. Mi nemamo pravo da odustanemo od traženja tog prihvatljivog rešenja. Svesni i svoje snage i položaja i strateškog opredeljenja za evropske integracije, danas treba da izrazimo podršku i damo ovlašćenje Vladi da podnese rezoluciju u Generalnoj skupštini UN i da učini sve političke i diplomatske napore da ta rezolucija bude usvojena i da otvori put ka traženju kompromisnog rešenja. Jer, kompromis je u politici pobeda, a ne poraz. A šta bi bio kompromis? Svako rešenje kojim Srbija ni eksplicitno ni implicitno ne priznaje nezavisnost Kosova i Metohije. Da bi smo stigli do tog rešenja, potrebni su nam saveznici i to ne bilo koji, već najjači. Potrebna nam je Evropska unija i potrebne su nam Sjedinjene američke države. Bez njihove podrške, a uz podršku Rusije, Kine i glasova zemalja trećeg sveta, samo ćemo se udaljiti od željenog kompromisnog rešenja. Kao što nemamo prava da dignemo ruke i odustanemo od diplomatske borbe za Kosovo i Metohiju, isto tako nemamo prava da se odričemo od partnerstva i saradnje sa Evropskom unijom. Uz usaglašavanje sa Evropskom unijom, mogli bismo da dođemo do rezultata u korist interesa i Srba na Kosovu i Metohiji, i Srbije kao države i njene evropske perspektive.
To je politika zbog koje je G17 PLUS ušla u koaliciju Za evropsku Srbiju i zbog koje će danas podržati napore Vlade u sprovođenju te politike.
Hvala.
Govor zamenika šefa poslaničke grupe G17 PLUS Vlajka Senića:
Današnja rasprava se odvija nakon veoma značajnog međunarodnog događaja u Hagu u Međunarodnom sudu pravde. Na našu inicijativu i uz podršku Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, Međunarodni sud pravde je dao savetodavno mišljenje da deklaracija o nezavisnosti Kosova nije u neskladu sa međunarodnim pravom.
Odluka suda je bila jedna od udarnih vesti u vodećim svetskim medijima. Opšti je politički utisak da je Međunarodni sud pravde u dobroj meri dao nedostajući legalitet odluci Kosova da proglasi nezavisnost od Srbije.
Malo je bilo prostora za naše pravno tumačenje da sud nije odgovorio na suštinsko pitanje.
Nakon ovakvog ishoda pred najvišim pravnim telom Ujedinjenih nacija mi ne možemo i ne smemo zabiti glavu u pesak i ignorisati političku realnost. Ona je veoma nepovoljna za Srbiju. Ne možemo ići dalje napred bez sagledavanja dosadašnjih efekata i rezultata naše politike.
Nasa spoljnopolitička inicijativa nije dala očekivane rezultate. Verovali smo da će presuda Međunarodnog suda pravde biti vetar u leđa naporima Srbije da se na polju međunarodnog prava ospori legalitet jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova. Verovali smo da su naši pravni argument takvi da mogu da promene političku realnost.
Izabrali smo sud uvereni da će na polju prava pobediti pravo i da ćemo ojačani pravnim argumentima, overenim pred najvišom pravnom instancom Ujedinjenih nacija, vratiti loptu na politički teren, pred Generalnu skupštinu Ujedinjenih nacija. Izgubili smo pravnu bitku prošle nedelje, vojna avantura je završena odavno porazom. Politika “Kosovo pa tek onda EU” doživela je dvostruki poraz na izborima 2008. godine. Možda će neko reći da je ovakva konstatacija politički defetizam i moralna malodušnost na koju nemamo pravo. Ja čvrsto verujem da je to istina i da je suočavanje sa njom jedini lek od koga može da nam bude bolje sutra.
Gde smo danas i šta moramo činiti sutra dva su pitanja na koja odgovor mora dati Narodna skupština Republike Srbije. Da li smo u sličnim situacijama bili u prošlosti i kakve smo odluke donosili?
Podsetiću sve da smo u sukob sa NATO paktom ušli odbijajući plan u Rambujeu koji je predviđao 10.000 vojnika NATO na Kosovu i nekoliko hiljada vojnika Srbije. Rekli smo tada “neće strana čizma kročiti na srpsku zemlju”. Ostvarili smo političko jedinstvo oko tog stava. Da li smo postigli zacrtani cilj? Šta je bio rezultat takve politike?
Da li stotine hiljada Srba mogu da se pozovu na to tada ostvareno narodno jedinstvo i odluku Skupštine i vrate se na Kosovo? Ne mogu. Da li smo narodnim jedinstvom i demonstriranjem rešenosti da odbijemo kompromis izbegli bombardovanje? Nismo. Da li smo skupštinskom deklaracijom sprečili dolazak 10.000 stranih vojnika na Kosovo? Umesto 10.000 došlo je 40.000.
Šta hoću da kažem? Ta i takva deklaracija nije uvažavala realnost i nije vodila računa o ljudima, Kosovu, o ljudima na Kosovu i interesima Srbije, već isključivo o dnevnoj politici. Realnost je učinila deklaraciju mrtvim slovom na papiru.
Šta da činimo danas da ne bismo u neku sličnu situaciju došli sutra? Kako da donesemo odluku koja uvažava novu, a rekao bih pre, staru političku realnost? Kako da Vlada sprovodi današnju odluku, a da ona bude osnov za pobedu, a ne novi poraz?
Neophodno je da tražimo političko rešenje u Ujedinjenim nacijama zajedno sa zemljama Evropske unije i Sjedinjenim američkim državama. Dakle, da današnja odluka bude osnov Vladi za kompromis, a ne sukob. Da pružimo ruku, a ne da okrećemo glavu. Da demonstriramo odgovornost prema Srbiji i buducnosti naše dece.
Srbija nema snage za novo razdoblje sukoba sa najmoćnijim zemljama sveta. Ekonomija je krhka, na staklenim nogama, narod grca u problemima, siromaštvo je prisutno svuda oko nas. Ljudi teško žive i sa neizvesnošću gledaju u budućnost. Gledaju današnju sednicu Skupštine očekujući da im ulijemo optimizam i nadu, a ne pesimizam i strepnju.
Tom i takvom stanju u Srbiji pomoći nema ako ne nađemo rešenje u partnerstvu sa onima od kojih zavisi budućnost Srbije i naše dece. Bicu krajnje otvoren i vrlo jasan. Ne vidim mogućnost da pred Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija, koja je politički teren par ekselans, ostvarimo i odbranimo svoje interese bez podrške najmoćnijih zemalja sveta. Dakle, bez podrške EU i SAD.
Ako je, kako sami tvrdimo, politika pobedila na polju prava, jako teško se možemo nadati da politika izgubi na polju politike. Moguce teoretski, ali teško.
Takvim tumačenjem ove današnje odluke pokazaćemo kritičan stepen nacionalne odgovornosti i patriotizma. Ako opet krenemo pogrešnim putem, putem sukoba sa našim jedinim prirodnim partnerima, nećemo moći nikoga da optužimo za sopstvenu propast.
Mi po svaku cenu moramo omogućiti budućnost Srbiji i našoj deci. To mora da bude rezultat današnje odluke. Svi dobro znamo da je jedini održiv političko-ekonomski okvir koji garantuje razvoj, napredak i zapošljavanje Srbije ulazak u EU. To je naše tržište, izvor kapitala, jedina sigurna luka za naš brod.
Taj zadatak su nam, pre svega, dali građani Srbije na izborima 2008 godine. U najkritičnijem i najosetljivijem političkom trenutku, u mesecima proglašenja nezavisnosti Kosova, građani Srbije nisu imali dilemu. Nisu poklekli i predali se. Nisu izabrali politiku sukoba sa EU i SAD. Glasali su za Evropu dva puta. Prvi put za Borisa, drugi put za evropsku Srbiju. A opet, nema ulaska u EU ako smo u sukobu sa EU i SAD. To je aksiom i to je mantra koja mora biti ideja vodilja svake naše političke odluke. I ove danas i svake naredne sutra. I tačka. Tu nema, i ne sme niko da ima, dileme.
Ova skupština predstavlja većinsku volju građana koji hoće Srbiju u EU.
Nakon današnje odluke Vlada mora da preduzme političku inicijativu koja će nam omogućiti da pred Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija očuvamo i partnere i interese. Moguće je, ako interese budemo branili sa partnerima.
Vlada je to uspešno činila i do sada. Ali sada će joj zadatak biti daleko teži. Dakle, glasamo za današnju odluku sa čvrstim uverenjem da Vladi Srbije dajemo podršku, ohrabrenje i vetar u leđa da učini ono što je moguće.
Ponavljam, da očuvamo interese, a ne izgubimo partnere. Ako budemo imali dilemu šta da radimo u budućnosti, vratimo se uvek u februar i maj 2008. godine. Poštujmo jasno i nedvosmisleno iskazanu volju građana da nas predsednik i Vlada vode u EU.
Hvala vam.
Govor narodne poslanice G17 PLUS Stojanke Petković:
Mišljenje Međunarodnog suda pravde da deklaracija o samoproglašenju nezavisnosti Kosova ne krši međunarodno pravo i nije u sukobu sa Rezolucijom 1244 krajnje je nepovoljna i teška odluka, kojom je zadat snažan udarac Srbiji, srpskoj diplomatiji, a posebno Srbima na Kosovu i Metohiji, kao i ostalima koji priznaju institucije države Srbije.
Sada, kada se razmišlja o predlaganju nove rezolucije koja će biti upućena Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, koja treba da donese zaključak koji bi nas obavezivao, treba dobro promeriti i razmisliti, kako ne bismo doživeli još jedan neuspeh. Poznato je da se od dolaska međunarodnih snaga i usvajanja rezolucije na Kosovu, stiče utisak da Srbija nema jasnu strategiju za rešavanje problema Kosova i Metohije. Godinama govorimo šta nećemo, ali ne znamo šta hoćemo. Ili to što mi hoćemo, ne možemo. Albanci su uvek znali šta hoće, još u Beču dok su naše vlasti nudile suštinsku autonomiju koja ni dan-danas nikom nije jasna.
Težak položaj Srba na Kosovu i Metohiji, besperspektivnost, nezaposlenost, socijalna nesigurnost, apatija i bezidejnost, sve veće slabljenje srpskih institucija, čine da oni sve češće pogled upiru ka kosovskim institucijima, pa se dešava, primera radi, da u Partešu na kosovske izbore izađe više od 65 odsto Srba, pripadnika stranaka kako iz vlasti, tako i iz opozicije. Beograd se mora zapitati zašto Srbi na Kosovu izlaze na kosovske izbore? Zašto Srbi uzimaju duple pasoše i ostala kosovska dokumenta? Može li Beograd da im obezbedi mir, posao, ekonomsku sigurnost, stabilnost i normalan život, život dostojan čoveka, da život bude život? Ja mislim da može. Stvaranjem ekonomskog suvereniteta na Kosovu, većim finansijskim ulaganjem, jačanjem srpskih institucija kako južno, tako i severno od Ibra, srpski narod mora ostati na ovoj teritoriji, jer narod je taj koji čuva teritoriju. Ako nema naroda neće biti ni teritorije.
Opšte je poznata stvar da su svi politički subjekti na severnom delu Kosova i Metohije jedinstveni u stavu da sever ni u snu neće i ne želi da se integriše u kosovske institucije. Stoga u narednom periodu treba ozbiljno razmisliti o otvaranju osnovnog suda u Kosovskoj Mitrovici u kome bi se sudilo po zakonodavstvu Srbije, uz kapacitet srpskog sudstva i prisustvo EULEX sudija i tužilaca. Postoje mehanizmi saradnje Kosovskih policijskih snaga i suda i sasvim bi bilo moguće i ostvarivo privođenje onih koji krše zakon. Budući da Zavod za izdržavanje zatvorskih kazni postoji u Kosovskoj Mitrovici, sve navedeno je moguće sprovesti.
Kada govorimo o predloženoj tački četiri u kojoj se kaže da je neophodno da se putem mirnih pregovora dođe do trajnog, održivog i obostrano prihvatljivog rešenja za Kosovo i Metohiju, u skladu sa Ustavom Republike Srbije, koje će omogućiti istorijsko pomirenje srpskog i albanskog naroda, kao i mir i stabilnost regiona, postavlja se sledeće pitanje - na koji način dovesti Albance za pregovarački sto da pregovaraju o konačnom statusu Kosova, ako se zna da oni, posebno posle ovog iznetog mišljenja MSP, smatraju da je za status Kosova rešen i da oni mogu diskutovati samo o tehničkim pitanjima?
Da bi se došlo do kompromisnog rešenja kojim bi se zadovoljile obe strane, a koje bi donelo trajan mir i stabilnost u čitavom regionu potrebno je da Vlada Republike Srbije izađe sa novim predlogom, sa strategijom koja bi bila prihvatljiva za obe strane, a doprinela mirnom rešenju. Da li je Beograd spreman na to? Da li će rezolucija koju će Beograd podneti Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija biti u potpunosti prihvaćena i obavezujuća i za albansku stranu i primorati ih da sednu za pregovarački sto? Šta će se desiti ukoliko rezolucija ne bude prihvaćena, ili, pak, bude izmenjena? Da li je ozbiljno izvršena procena da ćemo na toj sednici Generalne skupštine Ujedinjenih nacija imati većinu za podnetu rezoluciju? Sve su to pitanja na koja treba već unapred da imamo odgovor.
Obzirom da se nekoliko godina unazad u srpskoj javnosti stalno govori o kompromisnom rešenju koje će doneti trajni mir i stabilnost, na osnovu mojih saznanja iz naroda Kosova i Metohije, odakle dolazim, to bi značilo da svuda gde je većinsko srpsko i nealbansko stanovništvo moraju postojati jasne ingerencije institucija Republike Srbije, uz zaštitu srpske istorijske i kulturne baštine kao prioritet. Svako drugo rešenje vidim kao jednostrano, koje svakako ne doprinosi miru i stabilnosti.
Šta nam je činiti u narednom period? Preduzeti što više diplomatskih napora u pravcu stvaranja uslova za nove pregovore i sinhronizovati i jačati unutrašnju politiku na terenu, kako bismo što pre došli do cilja, jer vreme nam izmiče.
I, na kraju, da bismo došli do zajedničkog konačnog cilja moramo biti jaki i organizovani, čvrsto opredeljeni za mir bez podele i bez međusobnog sukobljavanja, jer samo tako možemo dobiti bitku za naše stavove. Sami sebi više nikada u istoriji ne smemo da budemo neprijatelji.
Hvala.
Tweet
