Višedecenijska ekonomska, politička i društvena kriza u Srbiji (i ondašnjoj SFRJ) dobrim delom ima svoje uzroke u svojinskim odnosima. Pitanje vlasništva i svojine je, u najmanju ruku bilo nedefinisano i devijantno i počivalo na jedinstvenoj umotvorini tadašnjeg režima - društvenoj svojini. Novonastali proleterijat je to jednostavno definisao u antologijskoj tvrdnji: to nije ni tvoje ni moje, to je naše, narodno!
Ovakva osnova vlasničkih odnosa dodatno je začinjena istorijskim nepravdama u vidu konfiskacije i nacionalizacije imovine građana i institucija. Sigurno da su kreatori takvih svojnskih odnosa imali dobre namere, ali danas svi znamo da se to zavšilo.
Svojinska transformacija koja je započela početkom devedesetih i danas traje i predstavlja agoniju i krupan kamen spoticanja u napretku države i društva. Podstaknut tadašnjim gubitkom vlasti na lokalnom nivou, Milošević donosi zakon kojim je izvršio podržavljenje celokupne imovine čime je Republika Srbija postala sveopšti vlasnik, a svi ostali samo korisnici. Tako je stvoreno „usko grlo“' u odlučivanju o upravljanju i korišćenju imovine i plodno tlo za korupciju, nemar i javašluk. Privatizacija koja je usledila nije mogla proći brže i pravednije u takvim uslovima.
Nekoliko stručnih analiza pokazalo je da šteta koju je naneo Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije može da se meri desetinama milijardi dolara. Pri tome opštine, gradovi i pokrajine lišene imovine pretrpele su stagnaciju koju teško da neko danas može izmeriti.
Zato je predlog Zakona o javnoj svojini koji je nedavno u skupštinsku proceduru predala poslanička grupa G17 PLUS velika šansa za postavljanje zdravih temelja u vlasničkim odnosima, šansa za uspostavljanje odgovornosti, doprinos borbi protiv korupcije i, u krajnjem, otvaranje puta ka decentralizaciji države.
Spremnost za dogovor oko usvajanja Zakona o javnoj svojini biće značajan test zrelosti i spremnosti svih političkih aktera za istinske reforme i modernizaciju Srbije.