Tržište podrazumeva sveukupnost odnosa između ponude i tražnje.
Savršeno tržište bi bilo ono u kome kupci i prodavci imaju savršene informacije, firme nastoje da maksimiziraju profit, prosečni troškovi firme imaju krivu oblika slova U, firme slobodno odlučuju kada će da uđu ili izađu sa tržišta, odnosno šta će da proizvode, firme nude homogen proizvod i preuzimaju cene na svim tržištima.
Međutim, sistem zdravstvene zaštite ne funkcioniše kao savršeno tržište iz sledećih razloga:
- nesigurnost i kompleksnost zdravstvene zaštite
- nesavršeno znanje
- monopol u pružanju zdravstvene zaštite
- maksimiziranje neprofitnih ciljeva
- eksternalije
- javna dobra
Nesigurnost i kompleksnost zdravstvene zaštite proističu iz činjenice da je zdravstvenu zaštitu teško obezbediti, i ona nije prenosiva između pojedinaca. S druge strane, lečenje i zdravstveno stanje nisu uvek povezani na isti način.
Informacije najčešće nisu savršene tako da ni korisnici ni proizvođači nemaju prednost. Informacona asimetrija nastaje kada jedna osoba ima više bitnih informacija u odnosu na drugu. Zbog informacione asimetrije potrošači ne znaju puno o tome kada će biti potrebno lečenje, šta je potrebno da bi se postavila dijagnoza, koja je optimalna terapija i kakva je prognoza oboljenja. Kao rezultat informacione asimetrije javlja se teškoća u određivanju sklonosti i oslanjanje na posrednika koji može da obezbedi potrebne informacije. Lekari, u principu, imaju neuporedivo veće medicinsko znanje u odnosu na pacijente.
Lekari funkcionišu kao agenti-zastupnici pacijenata i imaju monopol nad njima u smislu informacija i sprovođenja lečenja. Kako se povećava kompleksnost slučaja, snaga monopola postaje sve veća. Postoji samo jedan proizvod, bez razmene roba, a svi kupci plaćaju istu cenu, odnosno nema diskriminacije cena. U zdravstvenoj zaštiti lekar je monopolski davalac zaštite.
Obzirom na način finansiranja zdravstvene zaštite, kao i na izraženu informacionu asimetriju, stvaraju se uslovi za pojavu moralnog hazarda. Moralni hazard od strane pacijenta se odnosi na prikrivanje podataka (najčešće faktora rizika) prema osiguravajućim kućama. Pošto ne plaćaju direktno zdravstvene usluge, pacijenti često zahtevaju dijagnostičke ili terapijske intervencije koje im nisu neophodno potrebne. Moralni hazard od strane lekara se odnosi na predugo zadržavanje pacijenata u bolnici i naplatu prekobrojnih bolničkih dana. Na ovaj način se maksimiziraju neprofitni ciljevi, odnosno javlja se ponašanje koje nije povezano sa smanjenjem troškova.
Na sistem zdravstvene zaštite deluju i eksternalije. Neke eksteranlije deluju pozitivno, npr. primena najnovijih visokotehnoloških uređaja ili imunizacija. Druge eksternalije deluju negativno kao klimatske promene, neadekvatno odlaganje nuklearnog otpada ili prekomerno konzumiranje pića.
Još jedan razlog zašto zdravstvena zaštita ne može funkcionisati kao idealno tržište leži u činjenici da je ona javno dobro. Javno dobro je dobro ili usluga koju može da koristi istovremeno svaka osoba, a niko ne može biti isključen. Za javna dobra važi princip nerivalstva (potrošnja robe od strane jedne osobe ne sme da spreči potrošnju te iste robe od strane druge osobe) i neisključivanja (neplatiše se ne mogu isključiti iz konzumiranja te robe). Marginalni troškovi padaju na nulu nakon što jedna osoba dobije robu, pa je zato neefikasno isključiti neplatiše.
Sistem zdravstvene zaštite je sredstvo za postizanje socijalnih ciljeva, pa je i to još jedan razlog zašto ne može funkcionisati kao idealno tržište.
Prof. dr Zdravko Kosjerina,
zamenik pokrajinskog sekretara za zdravstvo
