Prvi test unije imali smo u Negotinu, gde smo ga, udruženi sa Boškom Ničićem, uspešno položili. Međutim, moramo biti svesni da će biti potrebno dosta vremena da ljudi kompletno sagledaju ovu našu ideju. Ipak, bez sumnje, naši konkretni rezultati privući će još više ljudi da nam se pridruže, a na kraju neće izostati ni podrška građana za naš budući rad.
Osnivačka skupština unije biće održana 16. maja – tada ćemo i zvanično formirati našu uniju, dati joj ime, usvojićemo programsku deklaraciju, formiraćemo zajedničke organe. Istog dana imaćemo i vanrednu izbornu skupštinu G17 PLUS. Moram da kažem da nisu svi podjednako dobro radili u prethodnom periodu, neki su više vukli, neki su se zaklanjali za ime stranke, očekivali da im stranka donese neku poziciju u njihovom gradu, a onda zaboravljali na stranku i, što je još gore, zaboravljali na građane. Mislili su samo o svom interesu. Zbog toga nećemo da čekamo pun mandat, nego svi na izbore, od predsednika stranke preko potpredsednika do članova Glavnog odbora. Da vidimo koga će sada ljudi izabrati. To važi i za mene. Ukoliko mislite da nisam dovoljno dobro radio, predložite drugog predsednika. Želimo da G17 PLUS ojača kako bi Unija bila jača, jer ćemo u predsedništvo Unije delegirati naše najjače predstavnike.
Zašto je Srbiji potrebna unija nacionalnih, regionalnih i lokalnih stranaka, grupa građana, udruženja i pojedinaca? Obilazeći Srbiju kao ministar za regionalni razvoj video sam da osim velikih ekonomskih teškoća u kojima se Srbija nalazi i rastućeg siromaštva, nažalost, postoji još jedna velika nepravda. A to je da Srbija ne tretira sve svoje opštine i gradove na jednak način. Iako se najveći deo BDP stvara van Beograda, iako se najveći deo poreza prikuplja van Beograda, plate su najveće u Beogradu, a nezaposlenost duplo manja nego u ostatku Srbije. U nekim mestima, poput Kuršumlije, Blaca, Žitišta ili Plandišta, nezaposlenost je čak i 20 puta veća nego, recimo, na Vračaru. To nije fer tretman drugih opština i gradova.
Mi, naravno, ne želimo da Unija radi bilo šta protov Beograda, mi želimo da sva mesta u Srbiji liče na Beograd, i da svi građani Srbije imaju jednake šanse kao što ih imaju Beograđani.
U poslednjih nekoliko godina na desetine hiljada mladih napustilo je svoja rodna mesta i došlo u Beograd, jer u mestima iz kojih dolaze nisu imali nikakvih šansi, nisu mogli da nađu posao, nisu imali gde da izađu, nema kulturne događaje, niti mogućnosti za bavljenje sportom.
Zato moramo da gradimo fabrike u mestima iz kojih mladi odlaze, kako bi oni imali posao u svim mestima u Srbiji. To je nešto što većina mojih kolega i iz sadašnje vlade, nažalost, ne oseća kao potrebu. Zato suština naše ideje leži u tome da pozovemo lokalne lidere koji najbolje znaju kako se rešavaju lokalni problemi i da njima damo daleko veća ovlaščenja i da oni, gradove i opštine, budu ti koji formiraju sopstvene prioritete jer oni najbolje znaju šta je lokalni problem.
O saobraćajnim problemima u Beogradu zna cela Srbija, ali retko ko zna da u Nišu železnica tutnji kroz centra grada. Ljudi jednostavno ne znaju za probleme drugih gradova. Zato želimo da kroz formiranje Unije omogućimo da se glas svih drugih gradova i opština jače čuje u Beogradu.
Druga stvar koja nije dobra je da je skoro kompletna državna administracija smeštena u Beogradu, bez obzira na to što je nezapsolenost duplo veća van Beograda. Puno činimo na putu evropskih integracija, ali nema smisla da korist od ulaska u EU oseti samo Beograd, a ne i drugi gradovi u Srbiji. Jer, ne osećaju podjednaku korist od ukidanja viza Beograđani i ljudi iz Bele Palanke. Ljudi iz siromašnih opština nemaju para da plate čak ni jeftine karte niskobudžetskih kompanija.
Prioriteti u radu unije će biti definisani kroz programsku deklaraciju, ali delovanjem na terenu još više. U praksi čemo građanima pokazati kako da se bore za ravnomerni regionalni razvoj.
Mi smo za modernizaciju čitave Srbije, a ne samo Beograda, to je prvi i osnovni postulat našeg programa. Da bismo to ostvarili mi smo za suštinsku decentralizaciju i regionalizaciju Srbije. U praksi to znači mnogo više podsticajnih mera za zapošljavanje ljudi u manje razvijenim područjima. Zato smo već odvojili prvi fond od 100 miliona evra koji je namenjen onim privrednicima koji žele da zaposle ljude u devastiranim opštinama Srbije ili u onim opštinama koje se nalaze na nivou razvoja koji je ispod proseka. Trudićemo se da što više novih kompanija koje dolaze u Srbiju lociramo van Beograda. Dobro je što je „Ball pakckaging“ došao u Beograd pre 7 ili 8 godina, ali je jako važno što smo „Fijat“ doveli u Kragujevac. I jako je važno da i druge fijate dovedemo u Niš, Suboticu, Kraljevo, Čačak... Moramo mala i srednja preduzeća da dovedemo u najnerazvijenije opštine.
Da bismo to učinili moramo da izgradimo infrastrukturu, puteve i železnice, da obezbedimo vodosnabdevanje, da podignemo nivo razvijenosti kulturnih institucija, da izgradimo sportske terene u manje razvijenim područjima Srbije.
U tom cilju, doneta je i politička odluka da se upravo zbog toga deo novca od prodaje „Telekoma Srbija“ usmeri u na projekte u okviru izgradnje tzv. šumadijskog prstena. Osim Koridora 10, koji je naš najvažniji pravac, moramo da idemo na izgradnju regionalnih autoputeva - autoputa od Beograda ka Čačku, kasnije i ka Užicu i Crnoj Gori, zatim autoput od Pojata preko Kruševca i Kraljeva do Preljine odnosno Čačka. Radi se i na autoputu od Kraljeva do Batočine koji će kompletno biti završen do kraja godine. I to će biti taj šumadijski prsten koji će sa Koridorom 10 činiti mrežu puteva.
Zašto je toliko bitna izgradnja putne infrastrukture. Evo jednog primera. Jedna južnokorejska kompanija koja želi da zaposli 2000 ljudi pitala nas je gde može da locira svoju proizvodnju. Predložili smo im Zaječar. Međutim, desilo se da je dan kada su išli da posete lokaciju bio snežan, putovali su 4-5 sati, i to im je bilo predaleko, Zato je jasno da će cela istočna Srbija ostati bez stanovnika ako se ne napravi autoput od Paraćina ka Zaječaru do Vrške čuke. Drugi primer – istočna Srbija i negotinska krajina imaju Rajačke pivnice i Rogljevo koju su naš verovatno najatraktivniji turistički mamac, ali ko će tamo da ide kada ne može da se stigne za manje od pet sati? Moramo ravnomerno da gradimo saobraćajnu infrastrukturu po čitavoj Srbiji.
Šta znači decentralizacija? To znači jednak pristup svih građana državnim isntitucijama. Danas nemaju svi jednak pristup državi. Ako hoćete da rešite neki problem sa carnom, čak i ako u vašem mestu postoji carinska ispostava, oni po inerciji ne žele da reše problem nego ga predaju Beogradu, pa onda ljudi moraju da dolaze na beogradske šaltere. Nije suština u otvaranju novih institucija van Beograda, već da se tim ljudima koji tamo rade daju ovlašćenja da mogu da reše problem, a ne da za sve moraju da pitaju nadređene u Beogradu. To je decentralizcaija. Ne samo formalno, nego i suštinski. To je jedini način da se kadrovi sačuvaju. Ako kadrovi iz Niša, Vranja ili Trgovišta znaju da nemaju šta da traže u svim mestu, da ih niko ne pita za bitne stvari, svi će da idu u Beograd. Nemoguće je to izdržati. Ostaćemo bez stanovništva, izgubićemo teritoriju Srbije, izgubićemo suverenitet ako to dozvolimo. Zato je decentralizacija važna.
Ima još ustanova i službi koje sigurno treba izmstiti iz Beograda, a da bismo dokazali da to ozbiljno mislimo treba da tražimo i da neke centralne institucije imaju sedište van prestonice. Recimo, uprava carina ne mora da bude u Beogradu, posebno u eri elektronike. Treba da se da značaj drugim mestima. Neće ljudi ići fizički na te šaltere, pa zašto bi Poreska uprava centar imala u Beogradu? Ako se svi umreže u informacioni sistem onda je svejedno gde će sedište biti. Svejedno je sa apsekta Beograda, ali nije svejedno za one ljude koji ne žive u Beogradu i kojima treba pokazati da mislimo na njih.
Sa druge strane, zašto ne bismo bar jednom mesečno sednicu Vlade držali van Beograda, pa da onda taj dan dođe cela vlada u taj grad da vidi kako ljudi žive i možda će tako pre rešiti njihove probleme. To ću predložiti – da držimo makar jednom mesečno sednice Vlade van Beograda.
A da bi ljudi sa lokala imali veći autoritet, napravljena je greška u poslednjem ustavu, gradonačelnici i predsednici opština moraju da budu direktno birani od strane građana, a ne da ih biraju stranke. Tako bi bili nezavisni od beogradskih centrala jer kroz direktan izbor, dobija se autoritet u mestu u kom se kandidujete.
Što se tiče vraćanja imovine lokalnim samoupravama, u Vladi se na rečima svi zalažu za regionalizaciju i decentralizaciju, a našu inicijativu, koju je poslanička grupa G17 PLUS predala odmah posle nove godine, u praksi niko neće da podrži. Kao, nije usaglašeno, nije doterano, a u stvari su sve to centralisti i lažu da se zalažu za decentralizaciju. Ukoliko ovaj zakon ne prođe, niko me neće ubediti da je Srbija zaista za decentralizaciju.
Zašto mislite da jedna Republička direkcija za imovinu može bolje i brže da rešava probleme od Leskovca, Niša, Subotice? Zahtevi više od 160 opština idu u jednu direkciju, pa i da su supermeni, ne bi mogli to da reše, a posebno imajući u vidu kolika je tu birokratija. Imali smo primer u sada u Kragujevcu. Eksproprijacija na Koroman polju, komplikovana operacija, biće završena za par meseci zahvaljujući ljudima sa lokala, za razliku od eksproprijacije za Koridor 10 koja traje godinama. To se može ukoliko imate prave ljude koji su izabrani od strane građana i zato treba da se gradonačelnici i predsednici opština biraju direktno od strane građana, zato treba da izvršimo decentralizaciju i da im damo više ovlašćenja i više poverenja.
Zašto idemo na vranredne izbore u stranci? Vlada se nalazi na polovini mandata, želim da pojačamo rad stranke u drugoj polovini mandata Vlade, želim da nema žabokrečine među ljudima, da nema da onaj ko je izabran pre dve godine misli da je bogom dan i da će tu ostati nezavisno od rezultata rada. Nama je uvek problem da znamo šta se dešava u svakom mestu u Srbiji, ali želimo da vi od dole budete aktivniji i zato uvodimo jednu apsolutnu novinu na srpskoj političkoj sceni, a to je da formiramo regionalne odbore. Sada imamo pokraijnske odbore u Vojvodine i Kosova, ali ćemo formirati regionalni odbor za južnu i istočnu Srbiju i regionalni odbor za Šumadiju i zapadnu Srbiju. Peti će biti beogradski regionalni odbor. Princip će biti ravnomerna zastupljenost kandidata po teritorijanom principu. Da bismo obezbedili prohodnost kandidataima koji možda nisu u dobrim odnosima sa političkim establišmentima u odborima, na predlog Vlade Ilića, nećemo više tražiti podršku opštinskih odbora za kandidaturu, već podršku članova stranke. Moramo da se spustimo na dole, da se podrška dobija od članova stranke. Za kandidata za predsednika stranke 5000 potpisa, za kandidate za potpredsednike 3500, kandidatima za članove predsedništva trebaće 2000, a za članstvo u Glavnom odboru 500 potpisa. Treća novina je da ćemo imati manje predsedništvo – 15 članova. Nova funkcija će biti zamenik predsednika. To je osoba koja za vreme dok je stranka u vlasti neće moći da bude u izvršnim organima već će se baviti isključivo radom u stranci. Zamenik će se birati na predlog predsednika, a potvrđivaće ga Predsedništvo stranke. Imaćemo tri potpredsednika, umesto sadašnja četiri 4, međutim, oni neće biti birani prema teritorijalnom principu već prema broju glasova koje dobiju na skupštini. Sa predsednikm stranke, to je 5 rukovodilaca u stranci. Osim toga, imaćemo pet predsednika regionalnih odbora koji će se birati na izborima 9. maja. Dakle, imaćemo pet regionalnih izbornih skupštna – za Vojvodinu, Kosovo, Beograd, južnu i istočnu Srbiju i Šumadiju i zapadnu Srbiju. Oni će se birati samo glasovima članova strankekoji žive na tim teritorijama, i ulaze direktno u Predsedništvo. Na izbornoj skupštini biramo još četiri člana Predsednišrva - dva iz centralne Srbije i po jednog iz Beograda i Vojvodine. Petnaesti član Predsedništva je predsednik Omladinske mreže G17 PLUS.
Siguran sam da ćemo zajedno biti mnogo jači, ujedinjeni sa svima onima koji su do sada bili zaboravljeni u Srbiji, kako opštine, tako i preduzetnici i umetnici van Beograda, sportisti... Sa svima njima zajedno ćemo Srbiju povesti brže napred.
Tweet
