„Ako ti nepoznati čika ponudi bonbonu, nemoj, ni slučajno, da uzmeš, jer on hoće samo da te prevari“ je samo jedna od rečenica koje smo svi slušali i kojih smo se pridržavali tokom detinjstva. Na ovaj način, roditelji i staratelji su, decenijama, vaspitavali svoju decu i savetovali da se klone stranaca i nepoznatih ljudi. Ipak, po mišljenju stručnjaka, ovaj vid vaspitanja samo je dodatno doprineo već postojećem ljudskom strahu od nepoznatog i sve više prisutnoj ksenofobičnosti društva.
Postavlja se pitanje da li smo, gledajući samo u jednom pravcu, gledajući samo na onu stranu na kojoj stoji neki mračni i strašni Stranac Neznanac, potpuno zaboravili da pogledamo i da primetimo ono što nam se dešava „ispred nosa“, u našoj uljuljkanoj i dobro poznatoj okolini?
Podaci Pedagoškog društva Srbije ukazuju, između ostalog, i na činjenicu da je u 98,25 odsto slučajeva zlostavljanja dece, počinilac seksualnog zlostavljanja poznat detetu, a da se samo u 1,75% slučajeva radi o nepoznatoj osobi. Dakle, najčešće je počinilac zlostavljanja osoba bliska detetu - član uže ili šire porodice, komšija, prijatelj roditelja i sl.
Sledeći problem na koji ukazuju stručnjaci je tanka linija koja razdvaja društveno prihvaćene šablone ponašanja u okviru porodice, s jedne strane, i zanemarivanja i zlostavljanja, sa druge strane. Da li je boravak u kafani, u kasnim večernjim satima, sa detetom od 6-7 godina prihvatljiv način ponašanja, u smislu da bi većina odreagovala u stilu „neću da se mešam, to je porodična stvar, nek’ vaspitavaju kako znaju i umeju“ ili se u takvim situacijama očekuje drugačija reakcija, bilo vlasnika lokala, osoblja ili bilo koga drugog ko se, u datom, momentu zadesio tu?
Kako se navodi u istraživanjima, u poslednjih 30 godina zabeležen je napredak u ’’borbi protiv zlostavljanja dece’’ (1963. je, u Americi, prijavljeno samo 150 hiljada slučajeva zlostavljanja, a 1995. je prijavljeno preko 3 miliona slučajeva, što je rezultiralo u spašavanju hiljada i hiljada dece od ozbiljnih povreda i smrtnog ishoda). Ipak, veliki broj dece je i dalje bio i jeste žrtva zlostavljanja. Tokom '80. godina, lekari/ke opšte prakse, vaspitači/ce, nastavni kadar i pedagozi su, u velikom broju, propustili da prijave očigledne pokazatelje fizičkog ili drugih oblika zlostavljanja dece.
No, kako je iskustvo pokazalo, ni samo prijavljivanje zlostavljanja ne rešava uvek problem bezbednosti dece i, nažalost, bilo šta da se uradi, čini se da se neki tragični događaji ne mogu sprečiti jer se sve dešava iza zatvorenih vrata i bez ikakvog upozorenja.
Ali, uloga treće osobe u ovim slučajevima (od učitelja/ce do slučajnog prolaznika) je i te kako od velike pomoći, jer mi, danas-sutra, u ulozi ove treće osobe, sami možemo proceniti opasnost situacije u kojoj se nalazi dete i možemo se zapitati o tome šta tu ne valja i kako mi možemo pomoći.
Svakako, nužna je temeljna reforma postojećeg šablona razmišljanja i postupanja u vezi sa prijavljivanjem sumnjivih situacija ili zlostavljanja, kao i u onome što je poznato i kao child-protective-decision-making – o čemu se treba detaljno informisati.
Marijana Đaković, članica Predsedništva Omladinske mreže G17 PLUS
Tweet
