Sa razvojem ljudske svesti, razvija se potreba građana da participiraju u vlasti, a u lokalnim zajednicama se počinje buditi želja za samostalnim upravljanjem sredstvima, uređenjem svog okruženja i životne sredine. Stoga, novo vreme počinje da donosi nove intencije koje se odlučno suprotstavljaju autoritarnom ustrojstvu, javljaju se kao antipod samovolji pojedinaca, koji bivaju prinuđeni da se povuku pred talasom demokratskih reformi. U tom demokratskom procesu, rađa se ideja decentralizacije, koja je danas duboko inkorporirana u skoro sve sisteme evropskih zemalja.
Nažalost, Srbija spada u red zemalja u koje je demokratija stigla sa zakašnjenjem, pa tako i svi demokratski trendovi. U Srbiji je dugo vladala ideologija idolopoklonstva, favorizovan je vladar kome su često imputirane vrline i sposobnosti koje objektivno nije posedovao. Njegova reč, stav i misao su bili neprikosnoveni, slepo su se sprovodile u delo sve njegove zamisli, a svako drugačije delovanje i razmišljanje je bilo zabranjeno. Oholo i bahato je vlast bila koncentrisana u rukama jednog pojedinca, koji je prkosio svim demokratskim tekovinama u svetu, a cenu njegovog prkosa su platili građani Srbije. Politike regionalnog razvoja uopšte nije bilo, nije se vodila strategija ravnomernog razvoja, već su se gradili megalomanski industrijski centri, koji su kao magnet privlačili stanovništvo iz manjih i nerazvijenih mesta. Mnogi su u velikim industrijskim centrima našli utočište i spas od teškog seoskog života, mnogi su pobegli od motike, opanaka i gorkog seljačkog hleba. Beograd kao prestonica postaje milionski grad, za mnoge je Beograd bio životna šansa za dobar posao, zaradu i rešavanje vlastitih egzistencijalnih problema.
Posle demokratskih promena u Srbiji 2000. godine nastaje težak period tranzicije. Urušava se do tada idealizovana slika socijalizma, fabrike i preduzeća koja su decenijama poslovale u deficitu se zatvaraju, a radnici odlaze na ulicu. Time su takoreći bila pokošena mnoga manja mesta i gradovi, koji su svoju egzistenciju bazirali na lokalnim industrijskim centrima, u kojima su skoro svi radili i izdržavali porodice. Loša socijalna politika fabrikuje nezaposlene radnike, socijalne slučajeve, koji u maloj sredini u kojoj su živeli, više ne mogu da opstaju. Trbuhom za kruhom, mnogi se nastanjuju u Beogradu, u nadi da će u velikom gradu lakše moći da reše svoju tešku finansijsku situaciju. Automatski, mala mesta počinju da umiru i nestaju sa karte, a Beograd postaje pretesan i prenaseljen. Kapaciteti glavnog grada, koji je tradicionalno uvek bio gostoprimljiv prema svima, se počinju trošiti, saobraćajnice postaju pretesne za sva vozila, gradski autobusi premali za sve putnike, a stambeni prostor za sve nove Beograđane deficitaran i skup. Takođe, ponuda radnih mesta na tržištu rada je mnogo manja od enormno velike tražnje posla. Dakle, izneti podaci su alarmantni pokazatelj krize, nastale usled loše državne politike, vođene u proteklim decenijama i nebrige prema manjim mestima i ruralnim sredinama.
Navedeni problem se najkvalitetnije može rešiti kroz politiku decentralizacije i dekoncentracije, koja bi pružila novu šansu zaboravljenim mestima, finansijski bi se osamostalili trenutno pauperizovani krajevi, lokalnoj vlasti bi se povećale ingerencije, što bi sve za krajnji rezultat imalo isti ili sličan životni standard u svim krajevima Srbije i iste ili slične mogućnosti za sve stanovnike Srbije. Došlo bi do otvaranja novih radnih mesta, podstakla bi se investiciona ulaganja i promovisao bi se život na selu kroz subvencionisanje poljoprivrede i stočarstva.
Formiranjem Ujedinjenih regiona Srbije ideja decentralizacije je ugledala svetlost dana. Stranka G17 PLUS i njen lider, Mlađan Dinkić, okupila je vrlo kvalitetne ljude, koji su uvideli potrebu za decentralizacijom, među prvima su u javnost izašli sa konkretnim predlozima i idejama, uz spremnost da aktivno učestvuju u implementaciji istih.
Ratomir Antonović,
član OM G17 PLUS Zvezdara Tweet
