Kao društvena pojava, zbog značaja koji ima u savremenom svetu, fudbal je predmet socioloških, psiholoških, ekonomskih i kulturoloških istraživanja. Fudbalske utakmice, koje se u modernom dobu odigravaju gotovo svakodnevno, predstavljaju psihološki ventil i katarzično olakšanje za čoveka pritisnutog realnošću napornog rada. Fudbal je upravo njihova dokolica, koja je sinonim slobodnog vremena povezana sa obredima i svetkovinama. Istraživanja sprovedena u zemljama zapadne Evrope pokazuju da je oko 78% Evropljana zainteresovano za fudbal i da prate fudbalske utakmice na televiziji, i to najmanje dva puta sedmično. Ove godine u Madridu je odigrano finale Lige šampiona i to je bio najgledaniji događaj koji je prenosila televizija u Evropi. Finale Svetskog prvenstva 2006. godine putem televizije pratilo je oko dve milijarde ljudi širom planete.
Stavovi o fudbalu kao fenomenu ljudskog društva su oprečni. Na jednoj strani se nalaze oni koji postavljaju pitanje u čemu je sličnost između fudbala i Boga, i ujedno daju i odgovor: u odanosti koju im ukazuje mnoštvo vernika i nepoverenju koje im iskazuje mnoštvo intelektualaca. Prezir mnogih konzervativnih intelektualaca počiva na njihovom ubeđenju da je idolatrija prema lopti praznoverje koje narod i zaslužuje.
Sa druge strane, mnogi intelektualci levičari odbacuju fudbal zato što odvodi revolucionarnu energiju narodnih masa na pogrešan put. Oni ističu da je, radnicima, koji su hipnotisani loptom svest atrofirala, pa oni, kao u stadu, idu tamo gde ih vode njihovi klasni neprijatelji. Međutim, u prvoj polovini prošlog veka bilo je i levičarskih intelektualaca koji su hvalili fudbal. Među njima je bio i italijanski marksista Antonio Gramši koji je veličao “ovo kraljevstvo ljudske vernosti pod vedrim nebom”.
Neomarksistička sociologija sporta na fudbal gleda kao na ideološko sredstvo koje obmanjuje mase da bi se održala buržoaska kontrola. Za neomarksiste sportista je proizvođač, a posmatrači su potrošači. Kao sportski radnici, sportisti gube kontrolu nad svojom radnom snagom i primorani su da daju maksimum od sebe. Profesionalnim igračem u potpunosti upravlja njegov trener, u stvari predradnik, čiji jedini cilj jeste da poveća produktivnost svojih sportista. Specijalizovane podele rada teraju sportske radnike da konstantno izvode određene pokrete, umesto da igraju kreativno i eksperimentalno. Na taj način robni status pretvara sportiste u oglasne table velikih korporacija.
Bio fudbal opijum za narod ili ne, ovih dana je svakako od najvažnije sporedne, postao najvažnija stvar na svetu. U vremenu kada svetska ekonomska kriza ne jenjava (iako neki tvrde suprotno), kada se događa najveća ekološka katastrofa u istoriji čovečanstva, a tiče se naftne mrlje u Meksičkom zalivu, kada doajen jugoslovenskog glumišta, Bekim Fehmiu, odlazi sa životne scene, udarne vesti tiču se Svetskog prvenstva u fudbalu.
Devetnaesto svetsko prvenstvo u fudbalu okupilo je trideset i dve reprezentacije koje su došle da se nadmeću na novim velelepnim i blistavim stadionima širom Južnoafričke republike; na prvenstvu prvi put održavanom na tlu "Crnog" kontinenta. Za ovu priliku kreirana je i nova adidasova lopta visoke tehnologije, nazvana Džabulani, u duhu tradicionalne afrčke kulture; lopta namenjena zgrtanju novca. Dosadašnji tok prvenstva je predstavio poprilično dosadne utakmice, koje su odlikovale poslušnost, brzina, snaga i odsustvo kreativnosti, maštovitosti, "osmica", "makazica"… Tek po koja… Velike fudbalske zvezde su došle i na ovo prvenstvo pod pritiskom bremena slave i odgovornosti, i istrošene surovim ritmom utakmica koji im je nametnut u klubovima za koje nastupaju kroz mnoštvo komercijalnih takmičenja. Ostaje nada da će se Brazilci u nekom trenutku setiti da su Brazilci, i da će se vratiti starim veštinama sa Kopakabane. Do tada, navijam za Argentinu, pre svega, zbog, u prošlosti često nestašnog El Piba, jer bogovima se sve prašta.
Nenad Bošković
Član OM G17PLUS Vračar
Tweet
