Upravljanje učinkom se suštinski bavi merenjem, praćenjem i unapređenjem rada zaposlenih, što u krajnjem doprinosi sveukupnom učinku organizacije. Potrebno je redovno vršiti merenje radnog učinka da bi se odredilo maksimalno opterećenje, kao i da bi se poredile mere učinka u različitim tačkama u ciklusu korišćenja.
Efektivnost je obavljanje aktivnosti tako da se postignu organizacioni ciljevi. Odnosi se na „raditi prave stvari“. To je odnos između uloženih sredstava i rezultata, odnosno poboljšanja zdravlja. Efikasnost je izvlačenje maksimuma uz minimalna ulaganja i naziva se „obavljanje posla na pravi način“. To je odnos između nivoa ulaganja i obima usluga koje se postižu u zdravstvu.
Veliki je problem utvrditi univerzalnu jedinicu za merenje učinka. Upoređivanje izmerenog učinka sa utvrđenim standardom predstavlja značajnu fazu u procesu kontrole. Na osnovu rezultata ovog poređenja menadžer utvrđuje ukupan učinak organizije, odnosno rezultate poslovanja.
Viši učinak podrazumeva da se bolje, kvalitetnije, efikasnije i efektivnije radi. Normiranje rada je osetljivo područje delovanja zdravstvenog menadžmenta. Nisko postavljene norme dovode do gubitka u efikasnosti i kvalitetu rada. Na ovaj način ljudski resursi nisu u potpunosti iskorišćeni. Kod visoko postavljnih normi lekari i sestre neć moći dostići 100% planiranih aktivnosti što šteti ugledu zdravstvene organizacije, mogućim greškama zbog nedovoljnog vremena za pregled i analizu, kao i neadekvatno pruženim zdravstvenim uslugama. Ako su, pak, druge pozicije pravilno normirane, pozicija sa previsokim normama će prestavljati usko grlo.
Ministarstvo zdravlja je 2005. godine donelo Pravilnik o pokazateljima kvaliteta zdravstvene zaštite. Tako se u domovima zdravlja prati broj preventivnih pregleda po lekaru, prosečan broj propisanih recepata, broj uputa, obuhvat vakcinacijom protiv gripa, broj pregleda na karcinom debelog creva, grlića meterice i dojke. U bolnicama se prati broj lekara i sestara po bolničkom krevetu, stopa letaliteta, podudranost kliničkih i obdukcionih dijagnoza, procenat upućivanja u druge zdravstvene ustanove, prosečna dužina bolničkog lečenja i slično. U svakom od ovih segmenta se može pratiti i povećati radni učinak.
Glavni problem u upravljanju učinkom u zdravstvenom sistemu Srbije leži u činjenici da u ovom trenutku još uvek nije u potpunosti rešen način finansiranja zdravstvene zaštite što se odražava i na učinak rada zaposlenih. Primarna zdravstvena zaštita se do sada finansirla na osnovu broja ugovorenih usluga, a sekundarna na osnovu broja postelja i bolničkih dana. Ovaj način finansiranja se pokazao kao neadekvatan i nije stimulisao zaposlene da više rade, jer većim radom nisu mogli i više zaraditi. Učinak njihovog rada je mogao biti nizak, a plata koju primaju je ista kao i kod onih zaposlenih koji su imali znatno viši učinak rada. To je jedan od razloga zašto se krenulo u reformu finansiranja zdravstvene zaštite uvođenjem procesa kapitacije u primarnu, i DRG procesa u sekundarnu i tercijernu zdravstvenu zaštitu. Uvođenje kapitacije je započelo početkom ove godine i očekujemo da će u narednom periodu u potpunosti zaživeti.
U trenutku kada se za zdravstvenu zaštitu u Srbiji izdvaja oko 280 evra po stanovniku, vrlo je značajno da menadžeri prate ishod, efikasnost, efektivnost i kvalitet rada i da, sa ovim nedovoljnim sredstvima, naprave što bolji učinak u zdravstvenim ustanovama.
Prof. dr Zdravko Kosjerina,
Zamenik pokrajinskog sekretara za zdravstvo
Tweet
