Početkom devedesetih, narod na severu zemlje, s gubljenjem dostojanstva, a ova pojava je masovno kačila radne ljude koji su ostajali bez posla, poče da se bavi raznim rabotama da bi sačuvao golu egzistenciju.
U to vreme se uglavnom najbolje moglo zaraditi prenoseći alkohol preko granice u priručno izrađenim rezervoarima unutar kola. Država je znala za ova samonikla radna zanimanja građana, ali pošto im već nije pripomagala da nekako zadrže svoja radna mesta, nije ni "odpripomagala" dopuštajući da od nečeg žive. Tako se rodio čitav jedan set poslova koji su funkcionisali paralelno sa zakonom.
Sada ne pišem o profiterstvu masovnih razmera, već o potrebi običnih malih ljudi da od nečega prežive. I u skladu sa tim, jedna osoba koja se bavila ovim poslom reče mom poznaniku kako je ona po zanimanju "sivi ekonomista". Nekako je to valjda najlepše opisivalo široki spektar aktivnosti kojima se ta osoba bavila . Em je izbeglica, em da još kaže da je švercer. Ne ide to! Zašto eliminisati ikakvu šansu za sebe već u samom startu. To ne rade individue koje pamet koriste za vlastite potrebe.
U međuvremenu se dosta toga promenilo. Na ta vremena stanovnike severnih područja podseća još jedino odlazak do buvljaka gde se, u to nekadašnje vreme, događala intenzivna razmena roba i usluga. Mesto gde je svako mogao da živi od svoje male sivoekonomske kreativnosti.
Pitanje je koliko su ljudi izgubili radne navike u sunovratu kroz koji smo prošli? Kako da se sada posle dvadeset godina izbivanja iz fabrika vratimo u njih i radimo - za ne baš tako unosnu platu? To je, po meni, problem sa kojim ćemo se suočiti posle faze da “nema posla”. Pitam se da li je u naš narod ušla navika da ne treba raditi, jer se ne isplati? Vreme će pokazati…
Tweet
