Aktuelizovano je pitanje da li je bolji većinski od proprcionalnog izbornog sistema u Srbiji i sve se češće javlja tendencija da se ukrupni srpska politička scena tako što će se javiti dva bloka, u ovom slučaju Demokartska stranka, predvođena Borisom Tadićem i Srpaska napredna stranka, predvođena Tomom Nikolićem.
Cilj je apstrahovanje malih partija i stvaranje plagijata engleskog parlamentarnog života, u kom participiraju samo dve partije.
U zemlji, u kojoj je do skoro vladalo komunističko jednoumlje i jednopartijski sistem, ovakvo ukrupnjavanje može samo da sluti na neku novu epohu tiranije, neko novo stanje u kom se mora raditi po diktatu svemoćnih masovnih partija, bez mogućnosti i prava manjih da se čuju i oglase. Ukoliko stremimo demokratskom uređenju i poretku u kome je bitan svaki glas, pa bilo da on potiče od strane većine ili manjine, trebali bi automatski težiti i tome da se proporcionalno zastupe sve partijske i političke grupacije koje imaju snagu da pređu cenzus. Protežiranjem većinskog izbornog sistema, mi praktično zatvaramo vrata svima koji misle drugačije od onih koji su većina, onih koji imaju najjače i najmasovnije glasačko telo i time se stvara pogodno tlo za razvijanje opasnih političkih bolesti koje za krajnju posledicu imaju stvaranje tiranije.
Trenutni sistem, koji se naziva proporcionalnim, omogućuje svakoj političkoj stranci da u parlamentarnom životu Srbije participira ekvivalnetno svojoj snazi koju je manifestovala na izborima. Svaka stranka ima u predstavničkom telu ravnomeran broj predstavnika sa brojem dobijenih glasova. Većinski sistem, pak, otvoreno favorizuje dve najjače političke struje, dok male stranke pretapa i njihove glasove praktično odbacuje.
U praksi to izgleda jednostavnije. Demokratska stranka, predvođena Borisom Tadićem uočava da joj se smanjuje rejting, dok njihovim oponentima, Nikolićevim SNS-ovcima rapidno raste broj pristalica. Kako i jedni i drugi nisu u stanju da samostalno formiraju vladu nakon izbora, bar tako kažu analitičari, prinudni brak između njih je sve izvesniji. Međutim, problem je kako se opravdati pred glasačima i simpatizerima zbog ovakvog poteza. Kako objasniti običnom čoveku koji je glasao za Nikolića da je koalicija sa Tadićem nužna. Taj problem će se najbolje prevazići uvođenjem većinskog sistema, gde će se broj igrača na političkoj sceni smanjiti na dva, te će obrazloženje biti da nije postojala alternativa. Više nema onih malih, koji su bili jedina opcija da se izbegne ovakva „kohabitacija“ najžešćih suparnika, pa je otuda rešenje „od opšteg državnog interesa“ vlada Tadić-Nikolić.
Ako se ovaj scenario obistini, pitanje je da li idemo sigurnim korakom u demokratski uređeno društvo, blisko Evropi i evropskim trendovima ili se vraćamo u vreme Brozove jednoumne i jednopartijske taksionomije. Hoće li i u budućnosti proporcija vlasti biti merena po volji najvećih, a na štetu nas malih?
Ratomir Antonović
