Šteta što Toma nije živeo pre Gandija, možda bi Gandi duže poživeo. Ali, možda bi Gandi svoje političke protivnike uklonio iz političkog života, na način na koji je to činila vlada čiji je potpredsednik bio Toma. Menjao bi nazive ulica i ne bi žalio za onima čija imena one nose. Indijom bi vladala britanska kraljica, a Indira i Radžif bi bili živi. Bombaj bi bio bombardovan. Ništa se ne bi promenilo, a Gandi ne bi bio Gandi, kao što ni Toma nikada neće postati Gandi. Jer Toma je ne zaboravite Toma i plaši se da ne ozebe.
Svaka promena zahteva da na njenom čelu za početak bude čovek. Gandijev nenasilan otpor je bio naš model pre petog oktobra, bio je model koji potvrdjuje činjenicu da pojedinac može da menja. Zato smo i lako pristajali da svoj život izmestimo na ulice gradova. Nismo ni pomislili na lidere. Nismo protestovali zato što smo hteli plate, nismo protestovali zato što smo hteli na more. Protestovali smo zato što nas niko nije čuo, a našem glasu nisu dali da se čuje, zato što su nas zvali stranim izdajnicima i plaćenicima, zato što su nam naplaćivali taksu za izlazak iz zemlje, zato što su nam uručivali pozive za mobilizaciju, zato što nismo hteli da živimo sa zvukom sirena, zato što su nam fabrike bile porušene, zato što nije bilo benzina za automobile i traktore, zato što smo pravili pet litara soka od jedne zamrznute pomorandže, bez šanse da kupimo pravi sok!
Da li smo imali kapacitet za promene? Da, ali je pitanje da li smo se promenili. Pojedinci jesu ali većina nije, preuzevši Tomin obrazac. Zato nije bilo šestog oktobra.
Šta je prvo osvojeno petog oktobra? RTS i Skupština. Nije pekarska industrija i super market. RTS zato što je bio instrument kojim se vladalo, a Skupština zato što je bila policijska stanica a ne narodni dom. Tako je, i narodna banka je osvojena zato što je postojala opasnost da novac države završi na privatnim računima Slobodana Miloševića. I to je jedina istina.
Kada Toma kaže: „biće nam potrebno dvadeset godina da Srbiju vratimo u stanje od pre deset godina“, on zapravo kaže: „ biće nam potrebno dvadeset godina da Srbiju vratimo u vreme kada je bila bombardovana, kada su Srbi ginuli na frontu, kada smo se tukli za koricu hleba, kada je inflacija bila milion%, kada su novinari i političari ubijani, kada je opozicija hapšena, kada su gradjani bili strani plaćenici, narkomani i sl. Tih 90-tih godina Srbija je konstatno ubijana, odonosno SR Jugoslavija, odnosno Srbija i Crna Gora. Kada me pitaju, zašto sam hronično umoran, moj odgovor je da je to zbog toga što sam za 40 godina života bio u dva rata. Plašim se da je to mnogo za 40 godina.
I tada, pre 20 godina je politika mogla da usmeri brod ka Evropi, ka boljem standardu, ka većim platama, ka konfederaciji država bivše Jugoslavije i mirnom razdruživanju, medjutim Ante Marković im nije bio dovoljno dobar. Svi koji su hteli ponešto da promene su bili izvrgnuti ruglu ili čak ubijeni. Setimo se Milana Panića, ma kako smešno izgledao.
Pre 20 godina Toma je imao godina koliko i ja danas. Da li ću za 20 godina ja postati Toma. Naravno da ne. Sve teže je menjati se nakon 40-te. Da li ću za 20 godina sam sebi biti alternativa. Jedino ukoliko danas postanem Toma.
Nema šanse!
Zato što ne želim da budem stirodur za Tomin tur!
Željko Ivanji
Tweet