Koliko puta ste čuli od nekoga ili rekli za sebe „radim k’o konj?“ Svaki put kad to čujete ili izgovorite, osetite se nekako bespomoćno, a zvučite dešperatno. Logičan nastavak je....“ali, to niko ne ume da ceni.“
Pa, zašto neko misli ili kaže za sebe da radi k’o konj? Šta god da radite i čime god da se bavite, očekujete da „neko“ to vidi, spozna i vrednuje. Ne mora da pohvali, ako baš neće, ali je svako ko radi k’o konj željan priznanja, ili, bolje rečeno, željan istine.
Tako je i u realnom životu i u politici. Pogotovo u srpskoj politici. U njoj su uvek ubijali konje. Nikada, ama baš nikada nije se cenila snaga, energija, radne navike, spremnost da se stavi glava tamo gde niko neće da stavi mali prst jer nije ni oportuno ni popularno. Samo u Srbiji postoji izreka „dva loša ubiše Miloša.“ Samo u Srbiji je greh raditi k’o konj, a vrlina lagati k’o pas. Lagati o konju, da se razumemo.
Takav stav sve nas košta, i to mnogo. Košta nas odlaska ili eliminacije najboljih. Umesto da udružimo najbolje i sprečimo najgore, mi smo izabrali srednje i najmanje loše rešenje – prosečnost. A sinonim za prosečnost je poslušnost i poltronstvo. Ako to izaberete za vrhovnu vrlinu, nećete pogrešiti. Pognutu glavu sablja ne seče i gazda će umeti da ceni takav konstruktivni stav.
Ali, da ne filozofiram previše. Krajnje je vreme da se suočimo sa realnošću i sa Srbijom onakvom kakva ona jeste, a ne onakvom kako neko pokušava da nam servira da izgleda. Srbija danas jeste zemlja nezadovoljnih ljudi. Nezadovoljnih sopstvenim životom, životom drugih, životom uopšte. Takva konstatacija nije ni demagoška, niti uperena protiv vlasti, jer je ova vlast samo poslednja u nizu koja taj problem gura pod tepih. Iznosim je kao činjenicu, proverljivu golim okom. Samo treba napustiti beogradski „krug dvojke“ i uputiti se u zapuštene srpske gradove i varoši. Ni manje ni više od toga. Ali, izgleda da je mnogima taj prvi korak najteži. Danas je nekima lakše da sednu u avion i otisnu se u Evropu, Ameriku, Kinu, Rusiju...nego da probaju da nađu put do Surdulice, Majdanpeka ili Alibunara. Zato kad kažete da je potrebno promeniti sistem koji Srbiju deli na bogatu prestonicu i siromašnu provinciju iz koje bi svi da pobegnu, optuže vas i levi i desni ujedinjenim snagama! S leva dolazi elitizam, kosmopolitizam, prezir prema masama. S desna stiže kanonada optužbi za cepanje Srbije, stvaranje feuda, davanje podrške separatistima. Najlakše je da napadnete nekoga ko vam saopštava istinu i nudi rešenje. Ono možda nije idealno, jer nema idealnih rešenja, ali ovakav sistem u kome siromašni postaju sve siromašniji, a bogati sve bogatiji je neodrživ i on ugrožava Srbiju, a ne oni koji bi da ga promene.
Umesto suočavanja s realnošću, spin doktori su nam ponudili dve stvari: optimizam kao državnu religiju i Evropsku uniju kao šećernu vodicu – univerzalni lek za sve. Ljudi se ne rađaju kao optimisti ili pesimisti, život ih natera da postanu jedno ili drugo, nema to nikakve veze s genima. Svako od nas je imao neku veselu babu koja je bila zadovoljna s parčetom hleba namazanog svinjskom mašću i posutog alevom paprikom. Probajte danas da budete optimisti s takvim jelovnikom. Ili, još bolje, probajte da mladom, obrazovanom, nezaposlenom lekaru ili inženjeru prodate priču da će mu svakako biti bolje kad Srbija postane članica EU, tj. kad on ne bude više ni mlad ni tražen na tržištu rada! Upravo je takva nepodnošljiva lakoća nuđenja praznih priča velikom broju ljudi u Srbiji ogadila jednu veliku i plemenitu ideju o Srbiji u Evropi i Evropi u Srbiji. A tek kad naše domaće evro-birokrate krenu da pričaju o stabilizaciji, harmonizaciji, asocijaciji, sigurna sam da ih 80% ljudi ne razume. U Evropsku uniju treba da uđe cela Srbija sa svim svojim praznim selima, oronulim varošima i osiromašenim gradovima, a ne samo prestonica. U Evropsku uniju treba da uđe ne samo politička, medijska, kulturna, privredna i svaka druga elita, već i narod koji ima više očiju nego zuba. Narod koga se neko plaši, neko gadi, ali koga svi zaobilaze kad god mogu. Osim u političkim kampanjama pred izbore, kad se svi sete da ima života i izvan kabineta.
Ali zato kad krenete da, sa nedopustivo malim državnim parama (kojih, naravno nema dovoljno u kasi, ali ih ima za skupe besmislene reklamne kampanje i za mnogo toga neproduktivnog), pokušate da promenite tu surovu i sumornu sliku zapuštene provincije, onda vas optuže za sve što se decenijama nataložilo i zaparložilo. Bilo bi suviše jednostavno i nadasve korisno da se imenom i prezimenom zna ko je kriv za to. Ali, bilo bi još bolje i na srednji rok već vidljivo da se promeni sistem koji je ne samo napravio takve razlike, već ih iz godine u godinu produbljuje. Siromaštvo nije samo nesreća, ono je i poniženje.
Da me ne bi neko pogrešno shvatio – rešenje sigurno nije da prestonica osiromaši i materijalno i duhovno i da postane samo jedna od srpskih palanki, jer to neće doneti boljitak nikome. Da bi drugima bilo bolje, nužne su suštinske promene, a ne preraspodela siromaštva. Ne takmičenje u populizmu i jeftina socijalna demagogija. U tom sportu ima i šampiona i nas autsajdera, pa se unapred zna ko pobeđuje. Ne manipulacije, eksperimenti i marifetluci. Ne pomoć koja dugo putuje, jer to onda i nije neka pomoć, već temeljna dekonstrukcija nakaradnog sistema vladavine iz jednog centra. Negde sam pre desetak godina pročitala da je to najmoćnije oružje vladajuće elite, moćnije čak i od državne televizije. Otuda potiču i toliki otpori i zabijanje glave glave u pesak.
Nažalost, kako sada stvari stoje, teško da će se išta promeniti u dogledno vreme. Nisam optimista i ma koliko se neki upirali da me ubede da grešim svesna sam da smo ušli u predizbornu ili izbornu godinu, svejedno, a to znači da će se puno obećavati, a malo raditi. I to malo rada sigurno neće ići u pravcu promene sistema, već u krpljenje i brzinske popravke. Suštinske promene će sačekati neka bolja vremena koja nikako da dođu.
Ali, ne treba odustajati, treba biti strpljiv. Strpljenje je gorka biljka, ali ima slatke plodove.
Izvor: Svedok
Tweet
