PDF Štampa El. pošta subota, 30 jul 2011 15:45

Govor Suzane Grubješić u Skupštini Srbije

Tačno godinu dana je prošlo od poslednje skupštinske rasprave o KiM. Tada je na dnevnom redu bilo mišljenje MSP koje je, bez obzira na jezičke i pravne akrobacije, bilo nepovoljno za Srbiju jer se većina sudija izjasnila da deklaracija o jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova nije u suprotnosti s međunarodnim pravom. Tada smo dali podršku i ovlašćenje Vladi da podnese rezoluciju u Generalnoj skupštini UN i da učini sve političke i diplomatske napore da ta rezolucija bude usvojena i da otvori put ka traženju kompromisnog rešenja. Rezolucija je usvojena, ne u obliku u kome je podneta, ali je za nju glasalo svih 27 zemalja članica EU. I ta Rezolucija je obavezala Beograd i Prištinu na početak dijaloga. Danas je dijalog prekinut i danas treba da usvojimo Deklaraciju o aktuelnom stanju na KiM nakon jednostranih i nasilnih akata privremenih institucija samouprave u Prištini.

Šta se dešavalo na KiM i šta se i dalje dešava čuli smo od predstavnika Vlade. Nemam pravo da osporim nijednu reč iz izveštaja jer nisam bila ni učesnik ni posmatrač na licu mesta dešavanja na severu KiM. Bila sam sve vreme u Beogradu i pratila preko medija, preko društvenih mreža i kontakata sa ljudima koji žive u Mitrovici, Leposaviću, Zubinom Potoku i u Prištini. Zašto ovo pominjem? Iz dva razloga: prvo, zato što verujem da je retko ko od danas ovde prisutnih otišao na sever Kosova i obišao narod na barikadama. Drugo, zato što želim da se zahvalim Borku Stefanoviću, šefu tima za dijalog s Prištinom i Goranu Bogdanoviću, ministru za KiM, na spremnosti da iste sekunde kad je kriza izbila odu na KiM, a ne da sede u Beogradu i da se ovde utrkuju koliko će izjava dati medijima. Nadam se da nisu jedini zvaničnici Srbije koji su to uradili, ali svakako jesu prvi. I što je još važnije, oni su i dalje dole s našim narodom i vode teške pregovore sa KFOR-om i teške razgovore sa UNMIK-om i EULEX-om. Tim potezom je Vlada Srbije jasno iskazala spremnost da sva, pa i najsloženija i najosetljivija pitanja i situacije rešava mirnim i diplomatskim sredstvima.

Kako je i zašto došlo do toga da Priština najpre uvede blokadu na robu iz Srbije, a da potom, ohrabrena mlakom reakcijom međunarodne zajednice na ovakav potez suprotan ne samo sporazumu CEFTA, već i logici slobodnog kretanja robe, ljudi i kapitala, ode i korak dalje i slanjem specijalaca pokuša da preuzme administrativne prelaze i time praktično zaposedne čitav sever Kosova. Odgovor na to pitanje, kao i na mnoga druga koja iz njega proizlaze, sigurno ćemo dobiti u narednih nekoliko dana jer znamo svi da vlasti iz Prištine nikad nisu preduzimale bilo kakve radikalne poteze bez makar prećutne saglasnosti njihovih mentora i sponzora. Evropska unija nije sa odobravanjem gledala na odluku Prištine da povuče takav potez, naglasivši da to nije urađeno uz konsultaciju s Briselom. Iz Vašingtona kažu isto. Ali, s druge strane, francuski ambasador na Kosovu Žan Fransoa Fitu izjavio je da je kosovska vlada time preuzela kontrolu nad severom Kosova, na šta ima pravo. Sličnu izjavu dao je i Andy McGaffi, šef Međunarodne civilne kancelarije. Jedino logično objašnjenje ovako suprotstavljenih izjava leži u činjenici da o Kosovu ne postoji jedinstven stav unutar Evropske unije i to će ostati tako sve dok postoje zemlje članice koje nisu priznale samoproglašenu državu Kosovo , a to su Grčka, Kipar, Slovačka, Rumunija i Španija. Drugo objašnjenje je da je zvanična pozicija Evropske unije da podržava dijalog između Beograda i Prištine i da specijalni izaslanik Ketrin Ešton Robert Kuper, koji je i posrednik u dijalogu stiže u Beograd za par dana.

Prošlo je 12 godina otkad su NATO i UN stavili KiM pod svoju kontrolu. Za to vreme nisu uspeli da od Kosova stvore multietničko društvo niti da uspostave vladavinu prava. Na KiM živi većinsko stanovništvo koje je naraštajima naučilo da u srpskim vlastima vidi krvnog neprijatelja, a da na Srbe gleda kao na strani element koji treba da bude iseljen čim se ukaže mogućnost. Slično je stanje i sa odnosom Srba na KiM prema Albancima. Jasno je da modeli kohabitacije ovde nisu primenljivi u neposrednoj budućnosti. Jasno je da osim zahteva za simboličkom suverenošću, moramo da otvorimo i put za traženje novih rešenja. Put koji će voditi do krajnjeg cilja – istorijskog kompromisa i pomirenja srpskog i albanskog naroda.  Nema dobrih rešenja za KiM, ona su potrošena, ostala su samo loša, a mi treba da pokušamo da nađemo najmanje loše. Pitanje je šta dalje, šta nam je činiti? Da li smo u stanju da ovde u Narodnoj skupštini pokrenemo odgovornu političku raspravu? Osim likovanja, pravdanja, traženja krivca i pametovanja, šta mi to danas u stvari želimo da saopštimo? Možemo li da izađemo iz svojih stranačkih rovova i pošteno odgovorimo na pitanje – koliko nas uopšte interesuje Kosovo i Metohija, koliko nas interesuju ljudi koji su ostali da žive dole uprkos svemu? Šta možemo da im ponudimo osim parola i raznorodnih političkih stavova?. A možemo li i da naučimo nešto od kosovske skupštine koja je pre par dana jednoglasno podržala svoju vladu jer je zauzimanje severa Kosova za njih tema od nacionalnog interesa? Da li je za sve nas ovde to isto odbrana severa Kosova ? Nisam sigurna. Nažalost, za neke u Srbiji su Srbi sa severa Kosova ili teret i breme ili večiti izvor manipulacija, pa se tako vrte u začaranom krugu zakulisnih političkih igara skoro svih političkih partija iz Beograda.

Na kraju, stav URS je da dijalog između Beograda i Prištine mora da se nastavi, ma koliko to sada izgledalo gotovo neostvarivo. Mi nismo krivi za prekid dijaloga jer dijalog jeste u našem interesu i u interesu Srba sa Kosova.

Da, ima mnogo protivnika dijaloga i u Prištini i u Beogradu i među Srbima sa Kosova. To samo pokazuje odsustvo osećaja za realnost. Neki u tom dijalogu gube stečene privilegije, a neke politička zaslepljenost i egoizam sprečava da sagledaju širu sliku i obrate pažnju na celu Srbiju, a ne samo na jedan njen delić. Pošto čak ni najekstremniji pripadnici srpskog i albanskog naroda više niti veruju niti pozivaju na rat, a oni koji to ipak čine gledaju da budu što dalje od Kosova, jasno je da jedino dijalog otvara vrata nekim rešenjima. Ne najboljim, ali sigurno ne i najgorim.

I još nešto. Koliko god danas bilo teško podržavati, a kamo li voleti EU, jasno je da kao što nemamo prava da dignemo ruke i odustanemo od diplomatske borbe za KiM, isto tako nemamo prava da se odričemo od partnerstva i saradnje sa Evropskom unijom. Samo uz usaglašavanje i partnerstvo sa Evropskom unijom, mogli bismo da dođemo do rezultata u korist interesa  i Srba na KiM i Srbije kao države i njene evropske perspektive.

Press centar