Blog

Ratomir Antonović: Liberalni centralizam

Stav LDP-a i poslanika ove stranke u srpskom Parlamentu povodom URS-ovog Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o finansiranju lokalne samouprave baziranom na principu decentralizacije inherentne osnovnoj demokratskoj ideji, u ozbiljnoj je kontradikciji sa liberalnom koncepcijom ove stranke. Poslanici Čedinih liberala su zauzeli čvrst stav protiv predloga ovog vrlo kvalitetnog Zakona, usklađenog sa evropskim standardima i demokratskim načelima, koji bi prvenstveno doprineo razvoju nerazvijenih i ruralnih opština i sredina, koji bi doneo novac lokalu i malim i pauperizovanim sredinama, osuđenim na tiho umiranje.

Da li se radi o stavu ove stranke, koja se deklariše kao liberalna, demokratske provenijentnosti ili o sujeti njenih lidera koji su mahom svi bili zastupljeni u vlasti nakon 2000. godine pa nisu uspeli da sprovedu decentralizaciju u delo i nisu želeli da se pozabave sudbinom stanovnika ruralnih i siromašnih sredina, ostaje da se vidi. Jasno je da poslanici LDP-a nemaju konkretne i jasne primedbe i da se uglavnom služe rogobatnim formulacijama spakovanim u fraze „suštinska decentralizacija“, ističući uglavnom paušalne kritike i neosnovane inkriminacije na račun predsednika URS-a i ovlašćenog predlagača Predloga zakona, Mlađana Dinkića, pomerajući fokus diskusije sa jednog zakonskog predloga na pitanja od sekundarnog značaja koja nisu od značaja po pitanju decentralizacije i regionalizacije naše države.

Ukoliko je reč o istinskom stavu LDP-a i da je njihovo protivljenje decentralizaciji Srbije zaista njihov principijelni politički stav i sastavni deo njihovog programa, onda je nužno da promene svoj naziv i dislociraju se iz demokratskog bloka u radikalski, u društvo centralista i pristalica autokratskog vladanja iz vrhovnog centra. Time bi se načinila ozbiljna korekcija na političkoj sceni Srbije i verujem da bi mnoge pristalice Čedomira Jovanovića, koje su de facto bile u zabludi, se opredelile za neku drugu stranku koja je konsekventna demokratskim idejama. Ukoliko je reč o ličnoj sujeti zbog vlastite nemoći što nisu sproveli regionalizaciju u delo u vreme njihove vlasti, onda LDP i njihove predstavnici imaju ozbiljan problem da razumeju funkcionisanje demokratskog sistema i demokratske kompeticije iz koje treba da kao pobednik izađe najbolji i najhrabriji na političkom bojištu. Čedomir Jovanović je za vreme svog bivstvovanja na vladajućim pozicijama iskoristio za postavljanje pešačkog prelaza, tzv. „zebre“ ispred zgrade Narodne skupštine u Kralja Milana ulici, a URS koristi momenat da plasira zakonski predlog koji po svojoj sadržini zadovoljava sve demokratske norme i standarde i doprinosi poboljšanju života građana Srbije. Jovanoviću i njegovim sledbenicima nije kriv niko što nisu iskoristili momenat svoje vlasti u interesu građana Srbije i to im nije opravdanje za današnje opstruisanje donošenja korisnih zakona koji su poput melema na ranu potrebni Srbiji kako ne bi doživela totalno izumiranje sela i malih i zapuštenih mesta.







Ratomir Antonović


Čučković: Žedni u Srbiji

U okviru kampanje URS za decentralizaciju sa kolegama sam držao tribine u više od 50 mesnih zajednica u Beogradu. Poseban utisak nosim iz Batajnice, Stepojevca, Umčara i obrenovačkog sela Konatice.
Posebni su iz dva razloga. Prvi je što je gotovo svo punoletno stanovništvo dalo potpis za narodnu peticiju, čime su svesno stavili do znanja da hoće svoju sudbinu da uzmu u svoje ruke.

Drugi razlog je što nijedno od tih mesta nema vodovod, škola u Stepojevcu sa hiljadu đaka pije vodu sa Kolubarske cisterne, koja se dovozi svaki dan ispred škole, zubna ambulanta ne radi. Umčari koji su bukvalno 300 metara od koridora 10 imaju ogroman procenat ljudi sa bubrežnim oboljenjima. U Konaticama koje su tik uz Ibarsku magistralu kupanje je san.

Američki predsednik Barak Obama dobio je izbore sa programom „američki san“. Naš program je da ne budemo žedni, makar u Beogradu.

Preko pola miliona građama koji su podržali peticiju, već su pobednici jer je decentralizacija postala centralna tema u našem društvu.

U 19. veku je jedan umni Srbin poslat u ludnicu jer je terao Srbe da se umivaju. Isto tako, krajem 19. veka raspravljalo se o tome da li je Srbiji potrebna železnica, što me neodoljivo podseća na današnje pitanje - da li je Srbiji potrebna decentralizacija.

Decentralizacija je potrebna baš zbog toga što lokalna samouprava treba svojim novcem da rešava probleme i baš zbog toga treba napraviti iskorak u društvu.

Nadam se da će prvi korak biti usvajanje zakona o finansiranju lokalnih samouprava u Skupštini Srbije.

 

Miroslav Čučković, član Predsedništva Ujedinjenih regiona Srbije


Vidoje Petrović: Sa decentralizacijom se mora otpočeti

Pažljivo sam pročitao intervju gospodina Saše Paunovića, predsednika opštine Paraćin i predsednika Stalne konferencije gradova i opština Vašem listu. Mislim da je nesumnjivo dobro da je inicijativa URS za decentralizaciju, koju je svojim potpisima podržalo više od pola miliona građana, pokrenula stvari sa mrtve tačke nakon višegodišnjeg debatovanja bez ikakvih konkretnih rezultata.

Još pre dva milenijuma stari Latini su rekli: "res, non verba" (dela, ne reči). Ujedinjeni regioni Srbije izašli su sa konkretnom inicijativom, konkretnim zakonskim predlozima i za to su dobili konkretnu podršku građana. Nadam se, kao gradonačelnik, da će u Skupštini Srbije biti usvojen jedan od najvažnijih zakona koji obezbeđuju da proces decentralizacije otpočne - izneme zakona o  finansiranju lokalnih samouprava. Samo ako gradovi i opštine dobiju više novca, moći će da ostvare finansijsku samostalnost i da prestanu da zavise od volje moćnika koji arbitrarno odlučuju koliki će transfer biti izvršen i koji će lokalni projekti biti realizovani iz republičkog budžeta.

Nama nove nadležnosti nisu potrebne. Opštine i gradovi ih već imaju dovoljno. Pitanje je da li ovo o čemu govori gospodin Paunović možda podrazumeva nove nadležnosti i pozivam stručnu javnost da detaljno proanalizira dokument za koji Paunović tvrdi da postoji. Iz prakse znam: lokalnim samoupravama treba novac da ostvaruju ono što je njihova nadležnost, jer sada novca nema dovoljno, a zavisimo od transfera koji nam kasne i koji se ne izvršavaju. Zato je Skupština grada Loznice među prvima podržala predlog URS. Više novca za postojeća ovlašćenja, direktan izbor i smena čelnih ljudi, vraćanje imovine - bez tih koraka nema suštinske i istinske decentralizacije.

Podsećam gospodina Paunovića da je predlog Zakona o javnoj svojini, kojim se danas on kiti, izrađen dok je Stalnom konferencijom gradova i opština predsedavao Veroljub Stevanović, a ministar finansija u to vreme bio je Mlađan Dinkić. U tom periodu imali smo kakve-takve pomake u pravcu decentralizacije, a sada imamo nikad veći centralizam i svesno kršenje zakona od strane Ministarstva finansija, koje ne izvršava svoje obaveze prema lokalnim samoupravama. Samo prošle godine centralna kasa ostavila je lokalnim samoupravama deficit od 16 milijardi dinara! To je nedopustivo i ne želimo da zavisimo od transfera, već od novca koji se u našim gradovima i opštinama stvara.

Na kraju, poručujem gospodinu Paunoviću da ne može na osnovu odluke Predsedništva SKGO da tvrdi da njegov lični stav istovremeno predstavlja i stav većin lokalnih samouprava u Srbiji. To se potvrđuje na drugi način, a ne kroz medijske nastupe. Decentralizacija se mora otpočeti i jedna od retkih tačnih teza koje je Saša Paunović izneo je da dva zakona ne znače decentralizaciju. To stoji, ali isto tako stoji da ta dva zakona znače početak procesa decentralizacije. Bolje da otpočnemo sa procesom odmah, jer smo previše vremena i novca izgubili čekajući da akademski krugovi o svemu prodiskutuju. Građani su, podrškom inicijativi URS, rekli svoje. Nadam se da će i Skupština poslušati glas naroda i usvajanjem zakona dodatno ubrzati točak decentralizacije.

Vidoje Petrović, gradonačelnik Loznice i član Predsedništva URS

Bojan Stanković: Šansa za promene

Svi smo nekada čuli za staru kinesku izreku „ Put od hiljadu milja počinje jednim korakom“. U većini slučajeva najteže je napraviti TAJ korak. On nam naizgled deluje tako velik, da često pomislimo da i nije bas izvodljiv, ali kada se jednom pokrenemo, nema zaustavljanja.

„Bol je trenutan, odustajenje zauvek boli.“ * Lens Amstrong*

Afrička poslovica kaže : „Ako imaš cilj, naći ćeš put“. Cilj kampanje koju su pokrenuli Ujedinjeni regioni Srbije je da u našoj sredini nešto pokrenemo, promenimo, da naše ideje predstavimo na pravi način i da iskoristimo ovu ukazanu šansu.

„Promena je jedina trajna stvar u celom univerzumu.“ *Napoleon Hil*

Promena je uvek tu, kao što primećujemo iz dana u dan. Sve(t) se menja! Dobre promene se dugo pamte, dok se loše promene brzo zaboravljaju. Promena je prirodan proces. Bitna činjenica je da dobra ideja može učiniti i da promena bude dobra. U današnjem vremenu šanse nam se ne ukazuju baš svaki dan. Zato je i ovo prilika da na sajtu http://www.mojgradvelikasansa.rs iskoristimo šansu koja nam je pružena.

Prvi afroamerički teniser koji je osvojio Grend slem turnir Artur Eš je rekao : „ Jedna šansa, to je sve što ti treba.“

Siguran sam da svako od nas ima ideju šta i kako treba menjati. Jednostavnim klikom miša, ta individualna ideja može biti viđena od strane hiljade i hiljade pojedinaca. Različiti su uglovi gledanja, samim tim dobiće se i pregršt ideja i vizija. Naravno, kao i u životu, dobre stvari (u ovom slučaju ideje) imaće prioritet. Navešću samo primer Marka Zakerberga, tvorca globalne mreže „Facebook“. Mark se nije zaustavio samo na ideji o pokretanju globalne mreže, već je iskoristio svoju šansu i sproveo je u delo. Ko zna kako bi danas svet izgledao bez jedne, ako ne i najveće globalne mreže na planeti.

"Ono što vodi i vuče svet, nisu lokomotive, nego ideje". *Viktor Igo*

Ako imamo šansu da nešto promenimo, učinimo tu promenu, nemojmo da budemo samo nemi posmatrači, kao da se to nas ne tiče. Uključimo se, iskoristimo šansu!

„Ko hoće nesto da učini - nađe način. Ko neće ništa da učini - nađe opravdanje! "
*Pablo Pikaso*


Bojan Stanković
član omladinske mreže G17 PLUS Zaječar


Željko Ivanji: Sram ih bilo!

Potvrda dogovora našeg tužilaštva sa Svetlanom Ražnjatović, sramna presuda napadačima na snimatelja B92 Boška Brankovića, prepolovljenja kazna Urošu Mišiću za napad na policajca izaziva u najmanju ruku gađenje. Ovu bravuru srpskog pravosuđa nes memo zaboraviti. Oni su nezavisni jedino od zdravog razuma. Vrlo legitimno i legalno radi naše pravosuđe. Zločinci postaju i ostaju heroji, kriminalci nagrađeni, zvezde medija, intencija zakonodavca izvrgnuta ruglu, sankcije obesmišljene. Jadna zemljo, sve je izvrgnuto ruglu. Nezavisnost organa vlasti treba tumačiti kao šansu mediokriteta da ne odgovaraju nikome.

Žena koja ima jedanaest pištolja u svom podrumu biva kažnjena sa kućnim pritvorom, čovek koji drugom slomi nogu (teška telesna povreda) je kažnjen kućnim pritvorom, Uroš sledeće godine napušta zatvor.

U Srbiji ljude koji nemaju za račune izbacuju iz stana na ulicu, a kriminalce pravosuđe ušuškava u toplinu sopstvenog doma. A radi utehe, čuo sam da će me tužilaštvo pozvati da se izjasnim po tužbi Bogoljuba Karića za krivično delo koje sam prema njemu izvršio, a zove se "javno komentarisanje sudskog postupka" ili nekako slično. Na primeru možete videti zašto postoji imunitet. Upravo da bi onaj čiji je poziv da javno govori zaštitio sebe od samovolje države i državnih organa i kriminalaca koji zapravo žele da mu začepe usta.

E pa ovako, neka vam gospodo iz tužilaštva ne pada napamet da me pozivate, po tužbi kriminalaca, o tome ćemo na pravnom komitetu Saveta Evrope čiji sam član, a ako nastavite, tražiću politički azil, kako bih od države i kriminalaca zaštitio sebe i svoju porodicu.

 

Željko Ivanji


Jasmin Šečić: Unutrašnjost i spoljašnjost

Englezi kažu country, ili countryside za ruralne predele zemlje. Možemo reći i da su to, drugim rečima, oni krajevi gde je senzacija kad na područje nogom stupi neka osoba koju ne poznaje barem sedam devetina domicilnog stanovništva.

 

Verujem da je veći deo nas, tokom svoje životne karijere, kada se obreo kao putnik namernik u našoj velikoj prestonici, a možda i onoj nešto severnijoj, doživeo da je ničim izazvan okarakterisan kao "osoba koja je došla iz unutrašnjosti".

 

Možda ceo slučaj i ne bi bio toliko značajan da taj epitet "unutrašnjosti" ne nosi dozu odioznosti u sebi, koju osoba sa druge stane zamišljene linije unosi u deklarisanje vaše specifične težine prilikom izgovora te reči. Dobro, reći ćete, svakakve epitete čoveku "zalepe" tokom života. Zašto da cepidlačimo? Jedan više ili manje. Složio bih se, ali zašto nama kojima je spoljašnjost, za vreme vedrih dana, okom sagledljiva, da se takvi pridevi dodeljuju? Nema logike. Možda bi za nas, iz unutrašnjosti, spoljašnjost bila mnogo adekvatniji termin.

 

Potpuno je neprimereno gradove i mesta širom naše lepe zemlje nazivati unutrašnjošću. Jedan od razloga bi bio taj što dosta tih mesta ima svu socijalnu, kulturološku i civilizacijsku baštinu. S druge strane, tu je i njihova planska i strateška struktura koja se razvijala stotinama godina.

 

 

Dobar dan. 
Dobar dan. Odakle ste? 
Iz Subotice, Niša, Kragujevca…dalo bi se nabrajati.
Aha, vi ste iz spoljašnjosti.

 

Tako bi izgledao taj dijalog. Čini mi se mnogo primerenijim.

 

Jasmin Šečić

 


Jasmin Šečić: Brate, brate gospođo

SLUČAJ PRVI
Vreme prošlo. Prostor ondašnji.

Još sam išao u srednju školu, što je govoreći iz ove vremenske perspektive za današnje srednjoškolce “plus quam perfectum”. Beše to i u drugoj prostornoj perspektivi - jednoj drugoj republici koja se tada zvala SR Hrvatska. Zašto ovo napominjem? Čini mi se da je to važno za ostatak priče, jer nigde izgleda nije bilo mnogo drugačije.

Elem, stojim ja tako u robnoj kući, preteči današnjih supermarketa i čekam svoje društvo da prođe kasu, pa da idemo dalje, kadli jednom dedi koji je na pultu pakovao svoje stvari ispadne štap. Moja malenkost u tadašnjoj formi srednjoškolca, posegne za štapom i doda ga dedi. Utom pristigoše i moji školski drugari i pomogoše mu da pokupi stvari koje su se rasule usled očigledne panike koja je kod njega usledila zbog ispadanja "pomagala za ravnotežu". Na kraju balade taj stariji gospodin nije mogao da pronađe prave reči hvale za našu pomoć i bio je vidljivo ganut činjenicom da mu je grupa momčića pomogla.

Gotovo sam siguran da mu ne bi bilo lagodno proći pored nas da nas je pre toga sreo na ulici, obzirom na to kakva smo grupa bučnih i razmetljivih momaka tada bili.


SLUČAJ DRUGI
Vreme sadašnje. Prostor ovdašnji.

Primetio sam da se veoma često dešava kada, vozeći automobil, stanem pred pešačkim prelazom obeleženim isprekidanim belim trakama u nakani da propustim pešaka, čovek sa druge strane “šoferšajbne” sumnjičavo počne zagledati ko je iza volana.

Deluje kao da očekuje poznanika kome se nešto zamerio i koji ga čeka da mu “stane na liniju”. Možda još banalnije od toga - tumači da se osoba nešto zamislila i da će sledećeg trenutka besomučno dodati gas. Često je poslednje što čovek-pešak očekuje da će neko stati da ga propusti da pređe preko pešačkog prelaza, kao što to uostalom i zakon nalaže.

Šta govore ova dva, vremenski i prostorno relativno razdvojena, primera?

Čini se da ljudi nisu navikli da drugi prema njima budu susretljivi i uljudni.

Možda smo se ipak ranije za makar malu nijansu humanije ponašali.

Možda smo se češće mogli da vidimo da neko nekom otvori vrata i pusti ga da prođe, ili da mlađa osoba ustupi mesto starijoj u tramvaju, autobusu, ili da pustimo komšije sa rukama punim stvari da se prvi povezu liftom.
Možda je i odrastanje uz emisije kolege blogera Bajforda uticalo da od tadašnje dece nastanu današnje odrasle jedinke koji se vaspitano i humano ponašaju.

A današnja deca? Mislim da su na neki način prisiljena da gledaju program niske sadržajne vrednosti na televizijama koje su postale sastavni umemorisani deo daljinskih upravljača naše prosečne porodice. Nedostatak izbora i svođenje “obrazovnog” izloga na različite varijacije na temu globalnih reality show emisija najrazličitijih gnusnih sadržaja, vesti prepunih morbidnih sadržaja, skupštinskih prenosa sa komunikacijom ispod svakog civilizacijskog nivoa, večernjih programa pretrpanih forenzičarima i ubistvima, će sigurno imati uticaj na to kako će se ophoditi sa vršnjacima ili starijima. Nisam siguran da će gledajući i upijajući to što je na meniju steći osnovna predznanja kako se prema drugoj osobi ponašati kao prema vrednom ljudskom biću.

Nije li, dakle, krajnje vreme da se, umesto velikim temama, pozabavimo malo sami sobom? U suprotnom postoji veliki rizik da ćemo imati sve više mladih nove generacije koji će "stojeću" staricu u autobusu prestati da primećuju kao drugo biće, pojavni oblik, dok zavaljeni slusaju svoj Ipod ili neku drugu gadget novotariju, u svom svetu ispod kapuljače, ukoliko je starica imala sreće da izbegne ruksak, naravno.


Suzana Grubješić- Konje ubijaju, zar ne?

Koliko puta ste čuli od nekoga ili rekli za sebe „radim k’o konj?“ Svaki put kad to čujete ili  izgovorite, osetite se nekako bespomoćno, a zvučite dešperatno. Logičan nastavak je....“ali, to niko ne ume da ceni.“


Slobodan Maraš: E, zato decentralizacija

Šta je suština decentralizacije? Lokalna rešenja za lokalne probleme, lokalni mehanizmi za lokalne potrebe.


Željko Ivanji: Stirodur za Tomin tur

Šteta što Toma nije živeo pre Gandija, možda bi Gandi duže poživeo. Ali, možda bi Gandi svoje političke protivnike uklonio iz političkog života, na način na koji je to činila vlada čiji je potpredsednik bio Toma. Menjao bi nazive ulica  i ne bi žalio za onima čija imena one nose. Indijom bi vladala britanska kraljica, a Indira i Radžif bi bili živi. Bombaj bi bio bombardovan. Ništa se ne bi promenilo, a Gandi ne bi bio Gandi, kao što ni Toma nikada neće postati Gandi. Jer Toma je ne zaboravite Toma i plaši se da ne ozebe.


Milan Đokić: Čaša je polušuplja i poluprazna

Bez ikakve želje za širenjem, i onako bespotrebne, polemike, podsetio bih na neke poznate činjenice.

Nijedna zemlja u Evropi nema tako velike i tako izražene regionalne razlike kao Srbija. Iako čak 4/5 stanovništva Srbije živi van Beograda i mada se najveći deo poreza prikuplja van Beograda, plate su najveće u Beogradu, a nezaposlenost duplo manja nego u ostatku Srbije. U nekim mestima, poput Boljevca, nezaposlenost je čak i 20 puta veća nego na Vračaru. Prosečne plate na Novom Beogradu su i do 3 puta veće nego u Knjaževcu ili Negotinu...


Ratomir Antonović: Proporcija vlasti

Aktuelizovano je pitanje da li je bolji većinski od proprcionalnog izbornog sistema u Srbiji i sve se češće javlja tendencija da se ukrupni srpska politička scena tako što će se javiti dva bloka, u ovom slučaju Demokartska stranka, predvođena Borisom Tadićem i Srpaska napredna stranka, predvođena Tomom Nikolićem.

Cilj je apstrahovanje malih partija i stvaranje plagijata engleskog parlamentarnog života, u kom participiraju samo dve partije.


Jasmin Šečić: Negativna selekcija

U politiku i u fudbal svi se razumeju. Tako je barem nekada bilo. U poslednje vreme, nekako mi se čini da se ta lista “bogom danih” talenata svih stanovnika bivše SFRJ znatno proširila. Ne znam kako je kod ostale braće i sestara, jer sve ređe provirujem u njihova dvorišta, ali kod nas se ova lista baš dopunila.

 


Simo Vuković: Budućnost malo sutra!

Ako bismo napravili jedno ”nategnuto” poređenje između tenisera i “naučnih radnika” na Beogradskom univerzitetu, stvari stoje ovako: Nole igra na prvorazrednom ATP turniru u Šangaju, dok “BUdisti” trenutno mogu da budu prvi nosioci na lokalnom turniru u Višnjičkoj banji ili čačanskom kupu.


Marijana Đaković: 16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama

Međunarodna kampanja 16 DANA AKTIVIZMA u borbi protiv nasilja nad ženama  datira još od početka 90ih godina prošlog veka, povezujući datume od 25.novembra (međunarodni Dan protiv nasilja nad ženama) i 10.decembra (međunarodni  Dan ljudskih prava), između kojih se nalaze i drugi značajni datumi, koji se direktno ili indirektno odnose na promociju i zaštitu prava žena.


Srđan Stanković: Stvaranje novih opština

Srbija je zemlja sa najvećim opštinama (prosek 50 000 stanovnika),ali Srbija nije oduvek imala ovakav sistem, do takvog sistema se došlo pedesetih godina prošlog veka.


Suzana Grubješić:(De)tajkunizacija Srbije

Prozivanje i anatemisanje tajkuna je jedan od najpopularnijih sportova u Srbiji. Neću ih imenovati, znamo svi ko su, a znamo i da njihovo bogatstvo vredi otprilike trećinu srpskog bruto društvenog proizvoda.


Simo Vuković: Za dušu

Oni koji su imali para ili sreće da pohode Budvu tokom letenje sezone verovatno su primetili ugostiteljski objekat poznat kao „Vila Manojlović“, iz koga, uz miomirise domaće kuhinje, do kasno u noć trešte turbofolk zvuci sa pratećim ritualima u vidu pentranja po stolovima i neartikulisanog arlaukanja egzaltiranih gostiju.


Mlađan Dinkić: Jednake šanse za razvoj

Ujedinjeni regioni Srbije pokrenuli su javnu debatu o Nacrtu platforme za regionalizaciju i decentralizaciju Srbije. Ovaj Nacrt, urađen u saradnji sa domaćim i međunarodnim ekspertima iz oblasti ekonomije, prava i regionalizma, izazvao je izvesne polemike u javnosti, ali njegov koncept, kao ni potrebu za decentralizacijom Srbije, niko još suštinski nije osporio. U neku ruku mi je drago što dežurni kritičari isključivo napadaju mene lično, dok niko nema ozbiljnih primedbi na koncept koji smo lansirali. To zapravo pokazuje njegovu veliku snagu.


Jasmin Šečić:Sivi ekonomista

Početkom devedesetih, narod na severu zemlje, s gubljenjem dostojanstva, a ova pojava  je masovno kačila radne ljude koji su ostajali bez posla, poče da se bavi raznim rabotama da bi sačuvao golu egzistenciju.


Strana 1 od 4
Press centar