PDF Štampa El. pošta ponedeljak, 07 mart 2011 09:44

Jasmin Šečić: Brate, brate gospođo

SLUČAJ PRVI
Vreme prošlo. Prostor ondašnji.

Još sam išao u srednju školu, što je govoreći iz ove vremenske perspektive za današnje srednjoškolce “plus quam perfectum”. Beše to i u drugoj prostornoj perspektivi - jednoj drugoj republici koja se tada zvala SR Hrvatska. Zašto ovo napominjem? Čini mi se da je to važno za ostatak priče, jer nigde izgleda nije bilo mnogo drugačije.

Elem, stojim ja tako u robnoj kući, preteči današnjih supermarketa i čekam svoje društvo da prođe kasu, pa da idemo dalje, kadli jednom dedi koji je na pultu pakovao svoje stvari ispadne štap. Moja malenkost u tadašnjoj formi srednjoškolca, posegne za štapom i doda ga dedi. Utom pristigoše i moji školski drugari i pomogoše mu da pokupi stvari koje su se rasule usled očigledne panike koja je kod njega usledila zbog ispadanja "pomagala za ravnotežu". Na kraju balade taj stariji gospodin nije mogao da pronađe prave reči hvale za našu pomoć i bio je vidljivo ganut činjenicom da mu je grupa momčića pomogla.

Gotovo sam siguran da mu ne bi bilo lagodno proći pored nas da nas je pre toga sreo na ulici, obzirom na to kakva smo grupa bučnih i razmetljivih momaka tada bili.


SLUČAJ DRUGI
Vreme sadašnje. Prostor ovdašnji.

Primetio sam da se veoma često dešava kada, vozeći automobil, stanem pred pešačkim prelazom obeleženim isprekidanim belim trakama u nakani da propustim pešaka, čovek sa druge strane “šoferšajbne” sumnjičavo počne zagledati ko je iza volana.

Deluje kao da očekuje poznanika kome se nešto zamerio i koji ga čeka da mu “stane na liniju”. Možda još banalnije od toga - tumači da se osoba nešto zamislila i da će sledećeg trenutka besomučno dodati gas. Često je poslednje što čovek-pešak očekuje da će neko stati da ga propusti da pređe preko pešačkog prelaza, kao što to uostalom i zakon nalaže.

Šta govore ova dva, vremenski i prostorno relativno razdvojena, primera?

Čini se da ljudi nisu navikli da drugi prema njima budu susretljivi i uljudni.

Možda smo se ipak ranije za makar malu nijansu humanije ponašali.

Možda smo se češće mogli da vidimo da neko nekom otvori vrata i pusti ga da prođe, ili da mlađa osoba ustupi mesto starijoj u tramvaju, autobusu, ili da pustimo komšije sa rukama punim stvari da se prvi povezu liftom.
Možda je i odrastanje uz emisije kolege blogera Bajforda uticalo da od tadašnje dece nastanu današnje odrasle jedinke koji se vaspitano i humano ponašaju.

A današnja deca? Mislim da su na neki način prisiljena da gledaju program niske sadržajne vrednosti na televizijama koje su postale sastavni umemorisani deo daljinskih upravljača naše prosečne porodice. Nedostatak izbora i svođenje “obrazovnog” izloga na različite varijacije na temu globalnih reality show emisija najrazličitijih gnusnih sadržaja, vesti prepunih morbidnih sadržaja, skupštinskih prenosa sa komunikacijom ispod svakog civilizacijskog nivoa, večernjih programa pretrpanih forenzičarima i ubistvima, će sigurno imati uticaj na to kako će se ophoditi sa vršnjacima ili starijima. Nisam siguran da će gledajući i upijajući to što je na meniju steći osnovna predznanja kako se prema drugoj osobi ponašati kao prema vrednom ljudskom biću.

Nije li, dakle, krajnje vreme da se, umesto velikim temama, pozabavimo malo sami sobom? U suprotnom postoji veliki rizik da ćemo imati sve više mladih nove generacije koji će "stojeću" staricu u autobusu prestati da primećuju kao drugo biće, pojavni oblik, dok zavaljeni slusaju svoj Ipod ili neku drugu gadget novotariju, u svom svetu ispod kapuljače, ukoliko je starica imala sreće da izbegne ruksak, naravno.

Press centar